Nije lako biti dete poznatih, i to još rastavljenih roditelja. Čak ni kada odrasteš, zasnuješ porodicu i sama dobiješ decu. Prve tri godine života zauvek te obeleže. Sve ono što si videla, osetila ili čula ostaje duboko u tebi poput obrisa crnih borova koje pamtiš gledajući kroz prozor očeve radne sobe u kojoj ti nije dozvoljeno da boraviš.
A ako ti je otac poznati režiser Ingmar Bergman, a majka njegova muza Liv Ulman veličina njihovih senki će ti dodatno otežati odrastanje. Za tebe su oni samo roditelji, a za preostali svet filmske zvezde. Tebe to ne zanima, od njih želiš samo da te vole. Oni to i rade, ali na svoj način. Ne umeju bolje. Ne mogu da se promene čak i kad vide da to tebi nije dovoljno.
Otac je uvek na odstojanju. Deca ometaju kreativnost, a on ih ima devetoro sa pet zvaničnih žena plus tvoja majka koja je bila nešto između. Dok ne radi, otac provodi vreme na ostrvu koje gleda na Baltičko more. To je mesto letnjeg okupljanja porodice i ti živiš za te dane. Sećaš se i kada ste ti i majka otišle odatle pretvarajući se da je to privremeno, iako su svi znali da je to početak kraja.
Pokušavaš da se približiš ocu, gledaš s njim filmove u bioskopu napravljenom od preuređenog ambara. Uživaš u svakom trenutku provedenim s njim. Kako rasteš shvataš koliko je on veliki umetnik, ali i dalje imaš neutoljivu želju da malo više bude tata.
Preostalo vreme provodiš s majkom i njenim ljubavnicima. Živite na relaciji Norveška-Švedska-Amerika. Njena glumačka karijera je stabilna i ponekad sarađuje s tvojim ocem jer su kao poslovni saradnici savršen par, bolno povezani što bi rekao režiser.
Odnos oca i ćerke je uvek specifičan, ispunjen posebnom vrstom nežnosti. Pokušavaš da otkriješ u čemu se sastoji vaša posebnost. Osećaš tu nežnost ali je nedovoljna, želiš ga celog za sebe. Vreme prolazi, ali leta na ostrvu se ne menjaju.
Čak ni kada je otac već u poznim godinama i živi svoje rutine na ostrvu. Dolazite na ideju da zajedno napišete knjigu o starenju. To će biti još jedan način da mu se približiš. Kupuješ diktafon i odlaziš kod njega. Ti razgovori su mučni, isprekidani i često skreću s teme, ali ti uživaš, mada strepiš od završetka intervjua.
Kada oca više ne bude bilo i kada još jednom prođeš kroz pustu kuću u kojoj je živeo, od njega će ti ostati samo kasete s razgovorima.
Proći će petnaest godina pre nego što ćeš smognuti snage da ih preslušaš.