Prečesto zaboravljamo da su život i ljubav darovi. Kao što su to bol i tuga, mada nam se ne čini tako. Suviše smo zaokupljeni (lažnom) zamisli o sopstvenoj posebnosti i o nečuvenoj količini nesreće koju moramo da trpimo, zaboravljajući zapravo koliko toga imamo i koliko smo zapravo srećni i privilegovani u odnosu na one s lošije podeljenim kartama. Ponekad se čini kako je jedini cilj mnogih da pronađu nešto na šta će moći da se žale jer onda neće morati ništa da preduzmu. Problem je spolja, nije do njih.
Životi četiri junaka ovog romana odvijaju se u urbanoj svakodnevici, pretežno noću, otuđeni i sebični kako to obično biva u velikim gradovima poput Madrida. Zajedničko im je to što vide jedino sebe i svoju patnju, nose je poput zaštitnog ogrtača koji će ih zaštiti od neizvesnosti, udaljeni kilometrima daleko od onoga kako su zamišljali da će im prolaziti dani koji su im poklonjeni.
Taksista Matijas teško izlazi na kraj sa smrću voljene žene. Neraspoloženje ga slama u dopola sagrađenoj kući u kojoj mu jedino društvo prave dva izgladnela psa čije prisustvo mu skreće pažnju sa tuge i bola u koje se sve dublje zaglibljuje.
Doktor Danijel odavno je izgubio iluzije i razloge za bavljenje plemenitom profesijom, radi u urgentnom centru u kojem još uvek može da se igra boga iako ga je želja za tim odavno napustila. Kome on može da pomogne, ako ne može ni sebi? Umesto terapije strastveno igra kompjuterske igrice. U njima barem sve zavisi od njega.
Naučnica u godinama, Serebro, sa zavidnom karijerom i nezavidnom usamljenošću svako veče u dnu čaše traži odgovore koji joj izmiču gubeći se u etru. Bircuz u kome otupljuje granice stvarnosti nalazi se pored javne kuće.
U javnoj kući radi Fatma, prelepi devojčurak koji je od užasa u rodnom Sijera Leoneu pobegla u Madrid. Kako li je izgledao njen život pre toga kada je podavanje tela bolja alternativa?
Oko Matijasa, Danijela, Serebro i Fatme huči svet nalik nezaustavljivom vodopadu.
Da li će oni pronaći uputstvo za spasavanje u njemu ili će se prepustiti egzistencijalnoj stihiji?