Kako se postaviti prema situaciji koja ima objašnjenje, ali ne i opravdanje? Kako ponovo pronaći savest kada shvatite da ste zbog brzopletosti i osećaja moralne nadmoći doneli pogrešan zaključak i ogrešili se o žrtvu? I kako izaći na kraj sa samim sobom kada uveče legnete u postelju znajući da ste tog dana kao sudija, advokat, sveštenik, borac za ljudska prava (i prava fetusa) ili otac naneli nepovratan bol nedužnoj devojčici?
Četrnaestogodišnja Meri živi u ruralnom delu Irske i, kako je to već red, trudi se da bude neupadljiva. Veći deo vremena joj to i uspeva jer je umorna od tuge zbog gubitka majke. Nažalost, bez obzira na to koliko se trudila, zverski pogled njenog oca je ne pušta na miru. Njena nevinost i nemoć u njemu bude želju koju samo um kojem je pakao dnevna soba može da opravda. Naravno, želeće i da je zadovolji, znajući da će vremenom postati samo jača.
Meri je trudna, ali u domovini ne može abortira, zakon se mora poštovati, sud i crkva znaju šta je najbolje za svaku ženu i njeno telo. Lična odluka je nevažna. Meri beži u Englesku kako bi joj tamo obavili zahvat, ali se saznaje za njenu nameru i ona biva nasilno vraćena kući, jer kao što rekosmo, sud i crkva znaju najbolje.
Javno mnjenje dobilo je novu igračku koju će iz dosade, zabave i bogobojažljivosti raščerečiti. Malo ko se pita koja je prava istina iza ove priče, po pravilu uvek postoje dve strane. Meri ćuti znajući da niko ne želi da je zaista čuje. Njena priča je ona iz ugla žrtve, a njih niko ne voli, suviše ih podseća na odraz koji svaki dan vide u ogledalu.
Kada se konačno sve sazna, muškarci u odelima i dalje ostaju sivi i nedostupni, javnost bira strane po nahođenju i želji da pronađe izgovor kako bi se što pre okrenuli lakšim temama, a za Meri istina ionako odavno nije ni važna.