Imam novi hobi. Razbijanje predrasuda srednjom brzinom obrtaja. Tokom ove četiri decenije napakovalo ih se mnogo i bilo bi opasno za sistem da sve nestanu odjednom. Zato, polako, jedna po jedna. I tako, kao čovek od spiskova, sastavio sam jedan krcat sterotipima. Precrtavanje ostvarenog zadatka u meni izaziva orgazmičko zadovoljstvo. Nešto je dovršeno, može da zauzme mesto u prošlosti i tamo ostane. Za razliku od duhova opsena koji vitlaju tamo-vamo i umesto da se skrase, uznemiravaju me.
Predrasude sadrže deo nečije istine. Pogrešno tumačenje postaje ubeđenje. Ponosno ga nosimo kao odeću koja je moderna ali nam ne stoji, no niko nam to ne govori. Nije ih briga, žele da ispadnete smešni, ne vide ili sami nose iste stvari. I tako s generacije na pokolenje. Klupko stereotipa sve se teže može razmrsiti.
To odmršavanje ume da bude sjajna podloga za romaneskni zaplet. Nadareni gospodin Ripli je društveni kameleon. Bistar, a siromašan, brzo se prilagođava prilikama koje mogu da mu donesu korist. Postaje maneken olako prihvaćenih uverenja. Odlično ume da iznese te modele. Biva uveden u krug povlašćenih. Iako svestan hodanja po ivici provalije, nastavlja igru. To prija njegovom egu i novčaniku. Prihvata predlog brodovlasnika da mu bludnog sina Dikija dozove pameti i iz Italije vrati kući. Ripli veštim nastupom ubeđuje imućnog poslodavca kako odlično poznaje njegovog sina, pitajući se u isto vreme da li ga se ovaj uopšte seća, barem kao poznanika.
Danas idem s književnim kritičarem na piće. S koje god strane pogledam ovu rečenicu izgleda čudno. Ipak, srednja brzina obrtaja, tiha voda breg roni, od nečega se mora početi. Čovek je pročitao moju knjigu i želi da mi kaže šta misli o njoj. Moja nesigurnost likuje. Nerazložnost situacije tera me da prihvatim poziv. Uostalom, moram da naučim da se odvojim od bilo koje vrste vrednovanja sopstvenog rada. Jedino tako, čistog uma, mogu da nastavim s pisanjem.
Literarni kritičari su netalentovani pisci. Vole da ponižavaju rečima. Suprostavljaju se svima koji osećaju njihovu slabost. Često su njihove kolumne mesta za obračun sa kreativnošću, izdavačima, svetom. Pišu po narudžbini, često i za plaćen ručak u kafani. Dešavalo se da ni ne pročitaju knjigu do kraja, pa izmisle završetak. Dodeljuju nagrade uvek istim ljudima. Vole zagušljivu književnost u kojoj se ništa ne menja od vremena kada su završili fakultet. Sveti gral osrednjosti.
U uglu poluosvetljenog kafea sedi ozbiljan momak. Pružam ruku. Čvrst stisak.
„Aleksandar, drago mi je.“
„Uroš, i meni.“
Kreće razgovor. Ruke su mi prekrštene preko grudi, osmeh grčevit, ton uljudan. Samom sebi ličim na Riplija u ulozi distinktnog pisca. Nadam se da neću morati nikog da mlatnem veslom. Uroš je elokventan. Svaka opaska u vezi s mojim romanom je na mestu. Nemam šta da mu zamerim. Topljenje lednika ubeđenja izaziva poplavu. Ne znam šta da radim. Želim da budem prijatelj sa ovim čovekom. Da li je to normalno? Naručujem čaj od nane da smirim stomak.
Uroš pominje Patrišu Hajsmit, o njoj piše postdoktorat.
„Met Dejmon je bio dobar kao Ripli, ali morali su da upropaste film i prilagode ga Holivudu. Mnoge dobre knjige tako ostanu nepročitane. Kažu ljudi, što da čitam, gledao sam film.“
„Tvoja knjiga je filmična. Je l’ si razmišljao o ekranizaciji?“
Samo što sam odgovorio sledi novo pitanje koje me tera da se zapitam. Da li bih pristao da budem deo velike izdavačke kuće i pripadajuće joj književne klike? Podrazumeva se, obavezno tapšanje po leđima onih za koje znam da pišu loše. Ušuškavanje u balonu lažnih uverenja koji su napumpali ostali članovi male, ali odabrane družine. Dok zamuckujem smišljajući šta ću reći, kao da mi čita predrasude, Uroš kaže:
„Ne volim kafane, svoj posao shvatam vrlo ozbiljno. Ne obračunavam se ni sa čim i ni sa kim, niti nekog ponižavam. Mišljenje potkrepljujem argumentima. Ne primam porudžbine i čitam knjige do kraja. Odbijam da budem u bilo kakvom žiriju. Volim novitete u zapletu, temi i ritmu. Uzgred, objavio sam jedan roman i juče završio priču, mogu ti je poslati da pročitaš.“
Kada sam izašao iz kafića duvao je vetar. Oslobođen tereta, lakog koraka odšetao sam u noć.
Priču sam pročitao čim sam stigao kući.
izvor: http://blacksheep.rs/periskop-lazni-neko-ili-pravi-niko