Aleksandar Petrović

PISAC IZA OGLEDALA 2 – KAŠNJENJE

by , on
January 29, 2017

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Ulazim bez pozdrava. Sredovečni bračni par, svako iz svog ugla gleda u neonku. Ćute.

Stajemo na devetom. Pridružuje nam se devojka koju nisam ranije video u zgradi. To i nije čudno, stanari se ovde menjaju kao pregorele sijalice u hodniku. Umotana je u šal iznad kojeg joj proviruju pritajeno plave oči. Duga kestenjasta kosa do pola leđa, slušalice u ušima. Ne čujem dobro kojom muzikom se ogradila. Po basovima bih rekao da je neki rok. Preživeću.

Pomerio sam se. Dok se uguravala u skučeni prostor pored mene, okrznula mi je rame. Aura mi je promenila boju. Cipelom pritisnuh vrata kako se ne bi otvorila, kao što imaju običaj kada im nije dan.

Zaobilaznim putevima bacam strelice ka ogledalu pored kojeg stoji nova komšinica.

Na sedmom spratu umesto nje vidim mladića kratke crne kose i širokog nosa. Na šestom, vilenjaka zašiljenih ušiju. Peti, Anu Karenjinu. Četvrti, Pikačua. Pomeram glavu u stranu, ali radoznalost pobeđuje. Pre samog prizemlja piljim u Kafku.

Od iznenađenja noga mi je skliznula i lift se zaglavio na pola sprata. Komšija negoduje i pritiska najbliže dugme. Dok se vraćamo na peti, devojka je opet tu. Stojimo kratko, a onda ponovo Ana, Pikaču…

Ko god da bude kad se konačno prizemljimo, neću je pustiti da tek tako ode.

Kašnjenje je, zapravo, samo bolje preusmeravanje vremena.

PISAC IZA OGLEDALA 1 – SVEMIR, NEMIR I OSTALO

by , on
January 21, 2017

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Paralelno otkrivam i kostur priče koji se ispostavio kao sasvim solidan. Dok se suprotstavljena osećanja sukobljavaju, nadja razmišlja o promeni koja bi ponovo pogurala kreativnost i uklonila kletvu onoga za kim zvona zvone.

I evo me sada tako u kafiću blizu kuće s beležnicom u ruci. Dobro je, nema mnogo ljudi, tako da imam dovoljno vremena da isprobam kako će ovo funkcionisati pre nego što se prostor zadimi. Ako se pokaže uspešnim, krenuću i u nemoguću misiju pronalaženja nepušačkog lokala.

Poneo sam penkalo iz srednje škole. Puni se patronama s kuglicom na vrhu koja kada pukne napravi mrlju na torbi. Hoću da se vratim u taj ritam kliženja pera po hartiji. Da promišljam dok mislim. Mislim između misli. Uhvatim ih za glavu i rep. Ovladam njima.

Pero ostavlja beskrvne tragove na papiru. Protresem penkalo i pokušam ponovo. Mastilo se izliva u reči čiji se smisao uobličava preda mnom. Teku. Puštam ih da me vode.

Potajno se radujem, krenulo je.

Na trenutak se uplašim kako mi previše dobro ide i da tu nisu čista posla. Sigurno ću posle morati da žvrljam, hoću li uopšte moći da pročitam rukopis i koliko karaktera ima jedna pisana strana? Grčevito ispisujem redove, iščekujući trenutak koji znam da je blizu –  pažnja će odšetati u nepoznatom pravcu.

Sedim pored stakla, iza leđa mi je radijator. Dlanom pritiskam dve nove stranice. Sveska je na linije što mi pomaže da slova ne budu prevelika. U peščanom satu nadahnuća, kroz usko grlo, probijaju se poslednja zrnca.

Taman što sam napisao tri slova, u perifernom vidnom polju nešto je zaigralo. Okrenuo sam glavu.

Sa druge strane stakla, promrzli pas lutalica, vrti se u krug pokušavajući da se sklupča na iscepanim novinama. Obigrava oko svoje ose nekoliko puta, ali ne uspeva da pronađe pravi položaj. Napolju je suviše hladno za bilo kakvu udobnost, a ni kratka smeđa dlaka ne ide mu mnogo u korist. Smestio se nekako i spustio glavu na prednje šape. Drhti.

Bacio je pogled u mom pravcu. Te krupne oči koje me posmatraju, odagnale su svaku sumnju u postojanje pseće duše.

Konobar je prišao vratima i širom ih otvorio . Rukom je pozvao psa da uđe. Skočio je istog trena mašući repom. Devojka i mladić u uglu prevrnuli su očima. Pas je ušao, protresao se i uputio pravo ka meni. Čekao sam ga ispružene ruke. Stavio mi je glavu na butinu. Među zubima držao je parče novine. Izvukao sam mu papir iz usta, pomazio ga po glavi i ispod brade. Zevnuo je i sklupčao mi se pored nogu.

Pre nego što sam zgužvao hartiju, pažnju mi je zaokupila rečenica iz nekog intervjua:

Nemir nema veze s prostorom, čak ni sa svemirom.

Okrenuo sam svesku na drugu stranu i dok moj novi prijatelj ujednačeno dahće, zapisujem ovu našu malu priču.

Svako je nemir po sebi i za sebe. Ponekad, kada se dva takva spoje, nastane čudo.

Koliko traje da traje.

Moj topli kavez u soliteru sada mi izgleda kao beskrajno prostranstvo.

 

HODAM SAD KAO ZOMBI…

by , on
January 29, 2016

Prestao sam da gledam filmove. Ne znam kako i kada se to dogodilo, a mogu samo da pretpostavim zbog čega. Dobrih scenarija sve je manje a minutaža je sve duža, valjda kako bi opravdala budžet i specijalne efekte holivudskih blokbastera. Ili sveopšte egzistencijalno crnilo u evropskoj kinematografiji, koje se lepo slika u dugim kadrovima bez reči. I nemam ništa protiv toga. Svojevremeno sam, dok su bioskopi još postojali, a Kinoteka bila skrivena poslastica, provodio više vremena u mraku kino-sale nego na svetlu dana. Istina, bio sam mlađi, imao manje obaveza i živeo sporije. Danas, kada je sve drugačije, umesto da nam stvaraoci pokretnih slika ponude neku priču koja će nas privući (čast izuzecima koji na hard disku čekaju da budu pogledani) izbor je sužen na spektakle koji uništavaju neurone ili rovarenje po neurozama začinjeno scenama eksplicitnog seksa, oko kojih kritičari strastveno ukrštaju pera, te ih kuju u zvezde ili bacaju u kal. U svakom slučaju, zabava. Politički korektno, za svakog ponešto.

Dosađujem prijateljima kako jedino još u serijama i dokumentarcima opstaje narativ koji može da vas ščepa. Kratki metar je kratka priča. Serije su poput obimnih romana, ili pak onih u nastavcima. Verni publikum oko njih organizuje vreme. Meksičko-špansko-tursko-indijske imaju ustaljene termine između kojih se kuva ručak, pere veš, odlazi u kladionicu, kupuje u samoposluzi, ispija kafa. Svakodnevno saučestvovanje u nedaćama glavnih likova uvija gledaoce u zavodljivu opsenu da je život stalno trajanje između dve epizode i da dok toga ima ne može da se dogodi ništa loše. Sto posto.
Druga grupa, hoću odmah i hoću sve, kojoj pripadam i sâm , skida/gleda serije na internetu. Svaki slodoban trenutak koristi se da se odgleda što više nastavaka. Vikendom se često isprate i dve sezone kako bi se nadoknadilo propušteno. Posebna strast su mi distopije, a na moje veliko zadovoljstvo sve ih je više. Ipak, ništa ne može ni da primiriše The Walking Dead (kod nas nesrećno prevedeni kao Živi mrtvaci). Prvi put sam delove pojedinih epizoda uhvatio slučajno. Zvuk je bio utišan, čekao sam da počne serija koju sam u to vreme pratio. Zombiji mi nisu nikada bili zanimljivi. Pokojnici oživljavaju, pa onda igraju sa Majkl Džeksonom ili poluraspadnuti bauljaju po grobljima. Ništa maštovito. Onda je brat počeo da je ozbiljno prati i više puta mi oduševljeno rekao kako propuštam odličnu priču. Pošto potičemo iz istog gnezda za gledanje serija, poslušao sam ga. I postao nepodnošljiv u pohvalama iste. Čak sam pronašao i pročitao strip koji je bio predložak za seriju.
Kada Zemljom zavlada epidemija (što samo je pitanje vremena i uvek je krivac nepoznati virus) i svi budu zaraženi, mada to ne znaju, prvo što ćete poželeti je da pobegnete iz gradova u kojima vaši dotadašnji sugrađani umiru i pretvaraju se u zombije, kojih je svakog trenutka sve više. Oklembešnih udova, otežano hodaju, grupišu se i traže hranu – one koji su još uvek živi. Policajac Rik je na početku oličenje glavnog junaka, trudi se da svakom pomogne, sačuva razum i održi porodicu na okupu. U svoju malu grupu prihvata svakog sa dobrim namerama. I tako iz sezonu u sezonu. Pustolovine kroz koje prolaze postaju sve mračnije, jezovitije, polako narušavajući ravnotežu ljudskosti. Inertnosti više nema, pokret je jedino stalno stanje u begu pred sve većim hordama živih mrtvaca koji nadolaze sa svih strana. Nijedno mesto nije bezbedno i budućnost ne izleda nimalo ružičasto. Lek ne postoji i jedino na šta se mogu osloniti su oni sami. Takođe, niko od likova nije pošteđen. Svakog trenutka neko može da strada. Apokaliptični svet mora da ide dalje do svog kraja i nema povlašćenih. Takvo okruženje menja svakoga tako da i Rik, kako vreme odmiče sve više leluja na granici između heroja i antiheroja.
Šta možemo da naučimo iz post-digitalne apokalipse dok nam živi mrtvaci dahću za vratom? Kako ponovo osmisliti svakodnevicu kada je svet u haosu bez struje, interneta, čiste vode i zanimacija koje nas odvraćaju od razmišljanja? Šta se dešava kada stalna opasnost biva toliko stalna da postane deo nas, pa ni ne razmišljamo o njoj nego delamo kada je potrebno, a preostalo vreme se trudimo da živimo u sadašnjosti? Ima dosta toga: ljubav prema bližnjima, međusobna ispomoć, gajenje hrane, lečenje, čitanje, pevanje, učenje veštine da u sekundi procenite kome se može verovati, samoodbrana, borba sa samim sobom, i opet naravno vera da se mora ići napred bez obzira na okolnosti.
Čekam nastavak sezone. Kako bih prekratio vreme pevušim „Hodam sad kao zombi“, pokušavajući da u refrenu podražavam praskavi nemački Anice Dobre.
I znam, u pravu ste, to je muzika iz filma. Iz onog vremena. Ali izgleda da je od svega ostala samo pesma, ali ne i nauk.

Đubre

by , on
December 7, 2015

Stojim na terasi i upijam poslednje trzaje letnjeg Sunca. Podne je i u parkiću ispred zgrade uobičajena postava: majke sa decom, penzioneri i kučkari. Poznaju se, sve priče su već ispričane tako da se uglavnom svako bavi svojim poslom, trudeći se da situaciona kohabitacija protekne što bezbolnije. Niko ne primećuje đubre koje se preliva iz kontejnera na samo nekoliko metara od njih. Veoma često ne opažaju ni kontejnere. Kod nas u kraju ugradili su one podzemne s kantama nalik zjapećim ustima. Neki od komšija pokušavaju da ih pogode s prozora. To što uvek promaše ne brine ih mnogo. Drugi samo ostave kese pored, ne želeći da prljaju ruke dodirivanjem ručke. Poneko ih povuče nagore, ubaci tovar i vrati ih nazad. Ali to je baš retko.

Prethodne nedelje Fejsbuk je bio preplavljen fotkama đubreta. Slikane su u raznim delovima prestonice. Čak i u onim gde je kvadrat skuplji od dve hiljade evra. Nema protekcije. I nije tu samo zakazala Gradska čistoća. Najlakše je njih optužiti. Pravo pitanje je odakle toliki otpaci? Šta je to što nas tera da pravimo đubre oko sebe? S druge strane ne znam zbog čega se čudim. To smeće su samo materijalizovane misli koje nam svakodnevno proleću kroz glavu.

Volimo da gledamo televiziju, upijamo vesti sa svih strana. Neselektivno puštamo da nas informacije preplave. I skoro sve su nebitne. One životno važne svejedno saznamo. Ali šta bi se desilo kada bismo iskoračili iz tog sveta šarenih laža? Morali bismo da tražimo nekakav smisao, a to nije prijatno. I boli. A što onda ne bismo prvo otišli u kupovinu? Nije bitno što nam to nešto nije zaista potrebno. Lepo će se uklopiti sa ostalim nepotrebnostima u vitrini, ormanu, polici. Još ako je rasprodaja, milina. Veliki natpis popust deluje na nas poput sedativa.

Svi smo jednaki, bez obzira na novac kojim raspolažemo. First hand, second hand, third hand. Svaka roba ima kupca. Samo je pitanje vremena pre nego što postane otpadak. Neko višak redovno izbacuje napolje i donosi novi. Tako nalažu pravila koja nam čiste savest o gomilanju. Drugi izigravaju hrčke i dovlače kući sve ono čega mogu da se domognu, bez obzira na nepotrebnost ili stepen raspadanja. Vezuju se za stvari kada već nemaju ljude oko sebe.

I umetnost je prigrlila đubre. Slepljeni otpaci postaju skulpture ili odevni predmeti koji se prodaju za velike pare. Jedino je bitno da smeće cirkuliše. Čini mi se kao da je u pitanju neka samodestruktivna osveta čovečanstva zbog planetarnog nezadovoljstva. Čekamo da nam smeće dođe glave kada već ne znamo šta bismo sa sobom. Toj ogromnoj količini đubreta neće se radovati ni arheolozi u budućnosti jer će od viška nebitnog materijala teško moći da donesu bilo kakav zaključak našim životima.

Komšinica iz solitera prekoputa prilazi kontejnerima s kofom vode i portfišem u jednoj i autolakom u drugoj ruci. Spušta stvari na zemlju. Sakuplja pobacane kese i ubacuje ih unutra. Ekipa iz parkića radoznalo posmatra. Neki od njih već vade telefone i nameštaju kamere. Budno prate svaki komšiničin pokret. Kada je prostor oko kontejnera bio čist pljusnula je vodu pored njih i prešla porftišem. Sačekala je da se osuši, a zatim otvorila skinula poklopac i promućkala crveni lak. Lakim pokretima bojila je metalnu površinu. Isrctavala je cveće, srca, zvezdice. Kontejneri su se pred našim očima pretvorili u psihodelično obojene monolite. Zatim je uzela debeli flomaster i nešto napisala po njima. Komšije su tapšale.

Uleteo sam u kuhinju, zavezao čvor na kesi za đubre i izleteo iz stana. Javiću vam šta je napisala.

Dva minuta

by , on
December 7, 2015

Posle završetka fakulteta prestao sam da idem na predavanja. Ni tada nisam bio baš redovan. Ne mogu da slušam ljude koji hoće nešto da kažu, pokažu, dokažu, a sami su zbunjeni onim što pokušavaju da prenesu. Ovoga puta predavači su moji prijatelji. Možda će biti dosadno, ali rizikovaću. Želim da ih podržim. Ne znam kako se to kaže digitalnim jezikom.

Da sve bude zanimljivije, tribine su organizovane jedna blizu druge, na sat i po razmaka tako da ću za kratko vreme uspeti da stignem na dva mesta. Lokacija: rasadnik beogradskih hipstera, svih žanrova i podvrsta. Nekada zapušteni deo grada na Savskoj obali, sada poluobnovljen, taman toliko da bude u trendu. Tačka sučeljavanja vavilonskog gradilišta i opiljaka preostale umetničke kreativnosti. U svojoj istoriji ovo mesto pored reke više puta je rušeno i građeno. Kao da blizina vode u pokretu zlokobno podseća kako sve teče. Život, zdravlje, položaj, sreća, ljubav. I da na kraju ostajemo sami. Navikavanje na samoću je pola zdravlja.

Zamišljen ulazim u zastakljeni prostor nalik dopola uređenoj fabričkoj hali. Pogled ne zna na koju bi stranu. Kafić sa stolovima i stolicama kao iz osnovne škole. Drvene palete i police načičkane precenjenim autorskim proizvodima popularnih dizajnera. Bina i mala galerija do koje vode stepenice. Ceo prostor je, poput menze, natopljen primaljivim mirisom hrane i nagoni vas da pogađate šta je na meniju. Valjda je to taj multidciplinarni pristup. Hrana za telo i glavu, pa šta prevagne. Penjem se i zauzimam mesto u drugom redu. Govornika je više nego publike. Stručnjaci iz oblasti psihologije, marketinga i novinarstva. Tema zanimljiva: o klikabilnosti – gde stanuje pažnja? Podaci su neumoljivi, statistika hladnokrvna. Dva minuta je sve. U tih sto dvadeset sekundi mora stati sve što želite da kažete inače nema lajkovanja. Lajkovima gradimo identitet na mreži, iskazujemo salonske stavove o svemu i svačemu, umorni za akciju. Pažnja se stalno seli, ne stanuje nigde. Pitanje je koliko uopšte bilo šta možemo zaista do kraja da propustimo kroz sistem. Brišemo tek dopola obrađene podatke jer stižu novi. Svaki trenutak van društvene mreže produžava nam život.

Oblačim jaknu i žurim do oronule kuće u susedstvu, nekadašnjeg magacina. Razmišljam kako niko nije pomenuo sajber usamljenost. Iako uronjeni u naizgled manje haotičan svet, opet smo sami za tastaturom. Prikazujemo odabrane deliće sebe shodno onome u čemu učestvujemo. Nezgodne okrajke uvaljujemo podsvesti da ih ili gurne pod tepih ili samelje u nemirne snove. Pilule će nas osloboditi pratećih nelagodnosti.

Neudobne stolice načičkane oko betonskih stubova još uvek su prazne iako je tribina već trebalo da počne. Uobičajena ekipa, obična u svojoj neobičnosti,za šankom je zajedno s mesnim beskućnikom koji se greje i dobacuje poruke iz svog univerzuma. Za razliku od muzike, dim je gust i neprijatan. Oskudan mobilijar dovučen iz stanova i buvljih pijaca, musavi abažuri, goli zidovi i moderna mikseta poručuju da je materijalno prolazno, i da duh stegnut takvim okovima ne može da dosegne odgovarajuće visine. Pritom je i jeftinije. Dosta je zainteresovanih za kritičku debatu o odlasku ili ostanku u zemlji. Priča je zanimljiva, učena, gorko-slatka. Posmatram ljude oko sebe i pitam se da li im je jasno da su samim dolaskom ovde odgovorili na retoričko pitanje. Emigranti ka unutra. Oni ka spolja, koji su odlučili da probaju, poput samoubica, ne pričaju o tome. Samo odu. Sve se vrti oko toga koja vam je samoća podnošljivija: egzo- ili endogena. Nije bitno gde se nalazite.

Izašao sam pre kraja. Postalo mi je suviše zagušljivo, i to ne samo od dima. Rasprave bez valjanog zaključka vampirišu moju destilovanu energiju. Kao i promaja u kulturnom distriktu.Vetar mi rasteruje roj misli dok na stanici ispod mosta čekam tramvaj.

Čekaću dva minuta, taman da proverim fejs, ako ne dođe, idem peške.

Pozovi M(e) radi alibija

by , on
December 4, 2015

Postao sam čovek-alibi. U poslednje vreme sve više ljudi moli me da u slučaju potrebe potvrdim da su bili sa mnom na kafi, u bioskopu, pozorištu, otvaranju izložbe, šetnji, ili štagod je u tom trenutku dovoljno ubedljivo. Upravo sam završio razgovor s prijateljicom koja mi je poručila da će večeras biti sa mnom na rođendanu zajedničkog kolege. S njom mi je lako, imamo već uigrane šeme i, za razliku od drugih, sama osmisli scenario naše neodigrane melodrame.

Okružen sam tajnim parovima. Mislim da to poprima razmere epidemije. Sada sam već i zaboravio ko je bio nulti pacijent iz moje ekipe koji se prvi upustio u paralelnu emotivnu priču u nadi da će tako konačno osetiti ono za čime je mislio da žudi. Ubrzo sam morao da nabavim beležnicu kako bih popisao datume, vremena i lokacije na kojima sam se navodno nalazio. Dopalo mi se kako mi na papiru izgleda društveni život. U stvarnosti, pitao sam se zašto su baš mene izabrali da im budem čovek od poverenja. Možda zato što sam sâm, pa mi onda iz sažaljenja prave društvo, a njihovi partneri neće posumnjati jer je situacija već duže vreme takva i veruju da je ljudski pomoći čoveku u nevolji. A zašto niko od njih nije ni pomislio da bih možda baš ja mogao biti vezolomnik? Koliko sam to beznadežan slučaj u njihovim očima?

Upisujem izmišljeni rođendan u raspored za ovu nedelju. Lista nije duga. Vreme se pogoršalo, a time se sužava i izbor mesta za moguće izlaske jer sam na vreme postavio smernice. Ako ću već da prećutkujem istinu onda će se poštovati moja pravila. Ne podržavam veze za pola dana, jednu noć, u prolazu. Suviše je veliki ulog radi zadovoljavanja prolazne strasti. Takođe, sastanci po hotelima, motelima i drugim improvizovanim objektima ne dolaze u obzir. Klišei me unervoze i onda mi popušta pažnja, pa mogu da se izletim.

Partneri u paralelnim vezama moraju biti koliko-toliko ravnopravni. Jedino tako postoji nekakva mogućnost da ta kompozicija iz alternative pređe u mejnstrim. Tako barem ja to vidim. Ipak, to je retkost. Trudim se da ne razmišljam o dinamici tih sklopova i moralnim dilemama koje mi se pale kao semafori. Ovo je godina u kojoj mi je glavna želja bila da prestanem da osuđujem jer me od toga samo boli želudac. Svejedno, u trenucima slabosti pobede me stare navike. I onda ništa od spavanja.

Pitanja su mnogobrojna, i naravno nijedno od njih nema zadovoljavajući odgovor. Lavina kreće od bezazlene grudve: kakva su očekivanja tajnih ljubavnika? U kom trenutku odlučuju, iako su (verujem) svesni, da uđu u odnos koji će, ako bude otkriven, promeniti nekoliko života. Opasnost je žestok afrodizijak, ali vrlo skup. Moja prijateljica je tek načela bajku i sve još uvek izgleda sjajno. Brak joj ionako ne štima već godinama. Novostvorena legura joj je energetski punjač. Ubeđena je da muž ništa ne sluti, niti bi ga zanimalo utiskivanje skerletnog slova. Ortak koji je tri godine u tom limbu je u problemu. Nema snage da se razvede, jer i posle trideset šest meseci nije siguran da li je to to. A ima i ćerke, one su mu sve na svetu. Zapravo, plaši se da donese odluku.

Lakše mi je da verujem kako je izgubio osećaj za realnost. Ko pri zdravoj pameti može očekivati da će se takav spoj završiti bez povređivanja? To je i inače nemoguće, a pogotovu kada se afera započinje na taj način. Razaraš neko jezgro, kakvo god ono bilo, i očekuješ da ćeš u budućnosti imati drugačiji tretman. Svesno postaješ jedno s nekim koji još nije prestao da to bude s nekim drugim, nebitno koliko je ta celina izobličena.

I primećuješ krugove, prilike koje ti sudbina spušta u krilo da što bezbolnije siđeš sa ringišpila. Ne haješ, točak se zavrti i ponovo stane, opet zažmuriš. Nisi spreman. Sve do katastrofe, naglog prekida filma kada je sve toliko strašno i boli da više ništa ne osećaš. Da li preljuba zaista može da prethodi pravoj ljubavi? Onoj, koja bi po svojoj prirodi trebalo da bude jednostavna, bez ali, reči za izbegavanje, posebnog vremena za pozive, skrivanja. Silovita, nesavršena, jedinstvena, čujna i u tišini. Ako nije takva, onda to nije ljubav, nego strah od prolaznosti, besmisla, neostvarenosti.

Ovakvih kao ja sigurno ima još. Gde li se kriju ti ljudi? Možda bi trebalo nekako da stupimo u kontakt i napravimo udruženje građana. Nama je takođe potrebna međusobna potpora. Mogli bismo da se družimo, razmenjujemo iskustva i taktike kako je najbolje pomoći, a što manje se pitati kako li ćemo završiti zbog saučesništva. Možemo da ustanovimo i cenovnik usluga, možda bismo tako smanjili broj slučajeva. Ili bi se obogatili. S druge strane, možda će i nekome od nas zatrebati kamuflaža.

Ponovo mi zvoni telefon. Puštam spikerfon. „Nismo se dogovorili oko poklona, ako onaj moj pita, reci da smo mu zajedno kupili neko skupo vino.“