PISAC IZA OGLEDALA 2 – KAŠNJENJE

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Pročitaj više

PISAC IZA OGLEDALA 1 – SVEMIR, NEMIR I OSTALO

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Pročitaj više

HODAM SAD KAO ZOMBI…

Prestao sam da gledam filmove. Ne znam kako i kada se to dogodilo, a mogu samo da pretpostavim zbog čega. Dobrih scenarija sve je manje a minutaža je sve duža, valjda kako bi opravdala budžet i specijalne efekte holivudskih blokbastera. Ili sveopšte egzistencijalno crnilo u evropskoj kinematografiji, koje se lepo slika u dugim kadrovima bez reči. I nemam ništa protiv toga. Svojevremeno sam, dok su bioskopi još postojali, a Kinoteka bila skrivena poslastica, provodio više vremena u mraku kino-sale nego na svetlu dana. Istina, bio sam mlađi, imao manje obaveza i živeo sporije. Danas, kada je sve drugačije, umesto da nam stvaraoci pokretnih slika ponude neku priču koja će nas privući (čast izuzecima koji na hard disku čekaju da budu pogledani) izbor je sužen na spektakle koji uništavaju neurone ili rovarenje po neurozama začinjeno scenama eksplicitnog seksa, oko kojih kritičari strastveno ukrštaju pera, te ih kuju u zvezde ili bacaju u kal. U svakom slučaju, zabava. Politički korektno, za svakog ponešto.

Pročitaj više

Đubre

Stojim na terasi i upijam poslednje trzaje letnjeg Sunca. Podne je i u parkiću ispred zgrade uobičajena postava: majke sa decom, penzioneri i kučkari. Poznaju se, sve priče su već ispričane tako da se uglavnom svako bavi svojim poslom, trudeći se da situaciona kohabitacija protekne što bezbolnije. Niko ne primećuje đubre koje se preliva iz kontejnera na samo nekoliko metara od njih. Veoma često ne opažaju ni kontejnere. Kod nas u kraju ugradili su one podzemne s kantama nalik zjapećim ustima. Neki od komšija pokušavaju da ih pogode s prozora. To što uvek promaše ne brine ih mnogo. Drugi samo ostave kese pored, ne želeći da prljaju ruke dodirivanjem ručke. Poneko ih povuče nagore, ubaci tovar i vrati ih nazad. Ali to je baš retko.

Pročitaj više

Posted on December 7, 2015 by

Categories Kolumne

Dva minuta

Posle završetka fakulteta prestao sam da idem na predavanja. Ni tada nisam bio baš redovan. Ne mogu da slušam ljude koji hoće nešto da kažu, pokažu, dokažu, a sami su zbunjeni onim što pokušavaju da prenesu. Ovoga puta predavači su moji prijatelji. Možda će biti dosadno, ali rizikovaću. Želim da ih podržim. Ne znam kako se to kaže digitalnim jezikom.

Da sve bude zanimljivije, tribine su organizovane jedna blizu druge, na sat i po razmaka tako da ću za kratko vreme uspeti da stignem na dva mesta. Lokacija: rasadnik beogradskih hipstera, svih žanrova i podvrsta. Nekada zapušteni deo grada na Savskoj obali, sada poluobnovljen, taman toliko da bude u trendu. Tačka sučeljavanja vavilonskog gradilišta i opiljaka preostale umetničke kreativnosti. U svojoj istoriji ovo mesto pored reke više puta je rušeno i građeno. Kao da blizina vode u pokretu zlokobno podseća kako sve teče. Život, zdravlje, položaj, sreća, ljubav. I da na kraju ostajemo sami. Navikavanje na samoću je pola zdravlja.

Pročitaj više

Posted on December 7, 2015 by

Categories Kolumne

Tags: , , ,

Pozovi M(e) radi alibija

Postao sam čovek-alibi. U poslednje vreme sve više ljudi moli me da u slučaju potrebe potvrdim da su bili sa mnom na kafi, u bioskopu, pozorištu, otvaranju izložbe, šetnji, ili štagod je u tom trenutku dovoljno ubedljivo. Upravo sam završio razgovor s prijateljicom koja mi je poručila da će večeras biti sa mnom na rođendanu zajedničkog kolege. S njom mi je lako, imamo već uigrane šeme i, za razliku od drugih, sama osmisli scenario naše neodigrane melodrame.

Okružen sam tajnim parovima. Mislim da to poprima razmere epidemije. Sada sam već i zaboravio ko je bio nulti pacijent iz moje ekipe koji se prvi upustio u paralelnu emotivnu priču u nadi da će tako konačno osetiti ono za čime je mislio da žudi. Ubrzo sam morao da nabavim beležnicu kako bih popisao datume, vremena i lokacije na kojima sam se navodno nalazio. Dopalo mi se kako mi na papiru izgleda društveni život. U stvarnosti, pitao sam se zašto su baš mene izabrali da im budem čovek od poverenja. Možda zato što sam sâm, pa mi onda iz sažaljenja prave društvo, a njihovi partneri neće posumnjati jer je situacija već duže vreme takva i veruju da je ljudski pomoći čoveku u nevolji. A zašto niko od njih nije ni pomislio da bih možda baš ja mogao biti vezolomnik? Koliko sam to beznadežan slučaj u njihovim očima?

Pročitaj više

Posted on December 4, 2015 by

Categories Kolumne