Aleksandar Petrović

IZRANJANJE

by , on
February 19, 2017

Zastanem nasred ulice, duboko udahnem, zadržim dah i uronim u sebe. Ovlaš dotaknem dno, uplašim se da neću moći nazad, hitam ka površini dok je još vidim.

U plićaku je toplo, sigurno, a tu su i ljudi. Pažljivo ih posmatram. Pitam se ima li više onih koji pričaju sami sa sobom ili ne mogu mirno da stoje u mestu.

Prvi govore glasno kad god im se prohte, kude sve i svakoga, ispovedaju svoju priču onima koji hoće ili su primorani da je čuju. Slušalice su jedina pouzdana zaštita, mada ne uvek delotvorna.

Drugi na mene prenose nemir. Cupkaju, špartaju od jednog do drugog kraja autobuske stanice, drmaju nogom dok sede, vraćaju stalno isti pramen na mesto i onda opet krenu gore-dole.

Kada vidim kakve bure vladaju njima, moja zaleđena voda dođe kao plava laguna.

I ceo taj igrokaz dešava se na putu do najbliže piljarnice nekoliko stotina metara udaljene od mog stana.

Nisu blizina i pospešivanje prodaje malih trgovina razlog odanosti mesnoj prodavnici. Ispred nje, poput totema, dane provodi moj lajfkouč. Obično je pijan ili u nirvani, ili oboje. Da li će me počastiti nekom rečenicom, o kojoj posle danima razmišljam, zavisi od položaja zvezda, njegove dobre volje i broja oslobođenih pivskih boca.

Zapravo, nema pravila, ishod susreta je neisvestan. Uvek sam se pitao kuda ide njegov um onih dana kada samo ćuti i zuri u nebo. Dok stoji ispred radnje pomaže se štakama. Drvene su, ofucanih delova na koje se oslanjaju. Odbija da mu se kupe nove, iako su se komšije-klijenti ponudili da mu ih nabave. Deo su šamanskog obreda.

Prilazim, pokušavam da utvrdim u kakvom je stanju. Važno mi je to što će mi možda reći. Na raskršću sam i moram da donesem važnu odluku – gde konačno da napravim taj presek koji toliko dugo odlažem. Uopšte ne mora da bude zlatan.

Na kućištu rashladnog uređaja pored kojeg stoji, tri polulitarske konzerve piva. Danas je nekome očigledno isto bila frka pa je odlučio da pogura sudbinu. Mene malčice grize savest, pospešujem čovekovu muku umesto da pomognem, ali moram da priznam, u krajnjoj nuždi pristupam istoj taktici.

Učitelj me posmatra vodnjikavim očima, ćuti. Prolazim pored njega iščekujući bilo kakav znak.

Tek kada sam gurnuo staklena vrata, začuh mrmljanje:

Odavno pogrešna staza s koje nema izlaza, bez jaza.

Tonem duboko. Osećam hladne mehuriće u ustima.

Cupkao bih, vikao na sav glas, samo da na vreme ugledam krug za izranjanje na zamrznutoj površini.

Ulazim u prodavnicu.

U korpu prvo stavljam plastičnu bocu dvolitarskog piva.

PISAC IZA OGLEDALA 2 – KAŠNJENJE

by , on
January 29, 2017

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Ulazim bez pozdrava. Sredovečni bračni par, svako iz svog ugla gleda u neonku. Ćute.

Stajemo na devetom. Pridružuje nam se devojka koju nisam ranije video u zgradi. To i nije čudno, stanari se ovde menjaju kao pregorele sijalice u hodniku. Umotana je u šal iznad kojeg joj proviruju pritajeno plave oči. Duga kestenjasta kosa do pola leđa, slušalice u ušima. Ne čujem dobro kojom muzikom se ogradila. Po basovima bih rekao da je neki rok. Preživeću.

Pomerio sam se. Dok se uguravala u skučeni prostor pored mene, okrznula mi je rame. Aura mi je promenila boju. Cipelom pritisnuh vrata kako se ne bi otvorila, kao što imaju običaj kada im nije dan.

Zaobilaznim putevima bacam strelice ka ogledalu pored kojeg stoji nova komšinica.

Na sedmom spratu umesto nje vidim mladića kratke crne kose i širokog nosa. Na šestom, vilenjaka zašiljenih ušiju. Peti, Anu Karenjinu. Četvrti, Pikačua. Pomeram glavu u stranu, ali radoznalost pobeđuje. Pre samog prizemlja piljim u Kafku.

Od iznenađenja noga mi je skliznula i lift se zaglavio na pola sprata. Komšija negoduje i pritiska najbliže dugme. Dok se vraćamo na peti, devojka je opet tu. Stojimo kratko, a onda ponovo Ana, Pikaču…

Ko god da bude kad se konačno prizemljimo, neću je pustiti da tek tako ode.

Kašnjenje je, zapravo, samo bolje preusmeravanje vremena.

PISAC IZA OGLEDALA 1 – SVEMIR, NEMIR I OSTALO

by , on
January 21, 2017

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Paralelno otkrivam i kostur priče koji se ispostavio kao sasvim solidan. Dok se suprotstavljena osećanja sukobljavaju, nadja razmišlja o promeni koja bi ponovo pogurala kreativnost i uklonila kletvu onoga za kim zvona zvone.

I evo me sada tako u kafiću blizu kuće s beležnicom u ruci. Dobro je, nema mnogo ljudi, tako da imam dovoljno vremena da isprobam kako će ovo funkcionisati pre nego što se prostor zadimi. Ako se pokaže uspešnim, krenuću i u nemoguću misiju pronalaženja nepušačkog lokala.

Poneo sam penkalo iz srednje škole. Puni se patronama s kuglicom na vrhu koja kada pukne napravi mrlju na torbi. Hoću da se vratim u taj ritam kliženja pera po hartiji. Da promišljam dok mislim. Mislim između misli. Uhvatim ih za glavu i rep. Ovladam njima.

Pero ostavlja beskrvne tragove na papiru. Protresem penkalo i pokušam ponovo. Mastilo se izliva u reči čiji se smisao uobličava preda mnom. Teku. Puštam ih da me vode.

Potajno se radujem, krenulo je.

Na trenutak se uplašim kako mi previše dobro ide i da tu nisu čista posla. Sigurno ću posle morati da žvrljam, hoću li uopšte moći da pročitam rukopis i koliko karaktera ima jedna pisana strana? Grčevito ispisujem redove, iščekujući trenutak koji znam da je blizu –  pažnja će odšetati u nepoznatom pravcu.

Sedim pored stakla, iza leđa mi je radijator. Dlanom pritiskam dve nove stranice. Sveska je na linije što mi pomaže da slova ne budu prevelika. U peščanom satu nadahnuća, kroz usko grlo, probijaju se poslednja zrnca.

Taman što sam napisao tri slova, u perifernom vidnom polju nešto je zaigralo. Okrenuo sam glavu.

Sa druge strane stakla, promrzli pas lutalica, vrti se u krug pokušavajući da se sklupča na iscepanim novinama. Obigrava oko svoje ose nekoliko puta, ali ne uspeva da pronađe pravi položaj. Napolju je suviše hladno za bilo kakvu udobnost, a ni kratka smeđa dlaka ne ide mu mnogo u korist. Smestio se nekako i spustio glavu na prednje šape. Drhti.

Bacio je pogled u mom pravcu. Te krupne oči koje me posmatraju, odagnale su svaku sumnju u postojanje pseće duše.

Konobar je prišao vratima i širom ih otvorio . Rukom je pozvao psa da uđe. Skočio je istog trena mašući repom. Devojka i mladić u uglu prevrnuli su očima. Pas je ušao, protresao se i uputio pravo ka meni. Čekao sam ga ispružene ruke. Stavio mi je glavu na butinu. Među zubima držao je parče novine. Izvukao sam mu papir iz usta, pomazio ga po glavi i ispod brade. Zevnuo je i sklupčao mi se pored nogu.

Pre nego što sam zgužvao hartiju, pažnju mi je zaokupila rečenica iz nekog intervjua:

Nemir nema veze s prostorom, čak ni sa svemirom.

Okrenuo sam svesku na drugu stranu i dok moj novi prijatelj ujednačeno dahće, zapisujem ovu našu malu priču.

Svako je nemir po sebi i za sebe. Ponekad, kada se dva takva spoje, nastane čudo.

Koliko traje da traje.

Moj topli kavez u soliteru sada mi izgleda kao beskrajno prostranstvo.

 

PERISKOP 14: KAD NA VRBI RODI GROŽĐE…

by , on
May 20, 2016

Život mi se pretvorio u buket digitalnih aplikacija. Borio sam se protiv toga, ali IT stručnjaci kao da u dušu poznaju svaku moju potrebu. Skinuo sam aplikaciju za zahvalnost. Podseća te uveče da nabrojiš sve ono zbog čega možeš taj dan da nazoveš neponovljivim. Inače počinje nepodnošljivo da pišti i ne može da se isključi dok ne ukucaš nešto. Vremensku prognozu pratim po satima ni ne gledajući kroz prozor. Pre toga sam se bacio na sto jedan savet kako da postanete zavodnik i stigao do trideset sedmog. Nevoljno sam ostavio po strani blokčiće u koje sam sve zapisivao. Šarenija podloga za beleške i čitljiv ispis kao otkucan na pisaćoj mašini brzo su me osvojili. Današnja zaluđenost mi je pravljenje zbirke rogobatnih reči i izraza. Jalovost, neženstvo, porod, prvorotka, džangrizavost, šurnjaja, rodna gruda, dveri, odraditi, dođem ti dođeš mi, dijaspora, pastorče, samohran, firnajz, trange-frange, naše gore list, badža, uspijuša.

Ukucavam ih u telefon povremeno bacajući pogled sa strane da vidim kuda idem. Jurcajući između dve obaveze krajičkom oka primećujem da su na trotoaru usred betona posađene mladice vrbe. Sigurno su tu već neko vreme samo ih nisam primećivao. Pupoljci su se načičkali po granama. Pokušavam da upišem: vrbopuc. Umesto c stalno mi izlazi v. Zastajem. Konačno uspevam. Ispred knjižare sam. Po navici ulazim unutra bez obzira na žurbu.

Stajala je pored ulaza. Mangupski se osmehivala, desne ruke podbočene o struk. Levu je držala u vazduhu kao da želi dobrodošlicu mogućim kupcima. Imao sam osećaj da čeka baš mene. Prošetao sam između polica čiji raspored knjiga znam bolje od prodavaca. Posmatrao sam je iz raznih uglova. Nije menjala položaj. Pretvarajući se da razgledam nove naslove, povremeno bacajući pogled na položaje zaposlenih, približio sam joj se.

Ponovo sam je pogledao u oči. Potvrdile su ono što sam mislio. Uhvatio sam je pod ruku i zajedno smo izjurili iz knjižare. Dok smo prolazili kroz metalnu rampu na izlazu, alarm je zapištao. Produžili smo dalje i ubrzo skrenuli za ugao. Osećao sam kako drhti, iako vetar koji je počeo da duva nije bio posebno jak.

Dočekala me je u dnevnoj sobi. Na istom mestu na kojem sam je ostavio pre nego što sam odjurio da pozavršavam obaveze i kupim nešto za jelo. Stajala je u polumraku, osvetljena podnom lampom u obliku ledene kocke koju nikada nisam gasio. Smešila se.

Ovlaš sam je cmoknuo u obraz i krenuo ka kuhinji.

„Večera će biti brzo gotova.“

Izvadio sam zamrznutu picu iz pakovanja i stavio je u zagrejanu rernu. Imao sam dovoljno vremena da postavim okrugli trpezarijski sto. Ugasio sam rasvetu. Upalio sveću na srebrnom držaču. Uključio muzički uređaj. Eros Ramacoti dobro ide uz origano.

Debelim kuhinjskim rukavicama pridržavam vreo pleh. Stavljam ga na drveni podmetač.

„Prijatno“, trudio sam se da zvučim što opuštenije.

Zagonetni smešak s druge strane stola ne otkriva mnogo. Ne znam šta bih rekao. Ćaskanje mi nikada nije išlo od ruke. Na žurkama, ljudi bi se izvinjavali i odlazili po piće kada bih počinjao da pričam o plimi i oseci u ljubavi, pogubnosti kompromisa za ličnu slobodu, ispraznosti promiskuiteta u duhovnoj potrazi i ostalim laganim temama.

„Noć je blaga,“ bupnuo sam. Tišina.

„Ima ta jedna reč koja mi baš ide na živce – vrbopuc. To je doba godine kada vrba pupi, lista i cveta. Znači, proleće. Prema narodnim verovanjima, u to doba ljudi postaju nemirni, teško kontrolišu nagone bez obzira na godine. Hormoni nadjačaju neurone. Znači, vreme za zaljubljivanje. I što to ne može da se kaže jednostavno nego se komplikuje? Zaljubljenost je ionako precenjena. Najpogubnija vrsta anksioznosti. Zamućenje. Privid.“

Ćutanje je odobravanje. Svejedno je neprijatno. Uzimam prstima parče pice sa njenog tanjira, savijam ga i trpam u usta.

Ustajem da rasklonim sudove. Ona me bocka pogledom. Ako se dugo zadržim u njemu, videću nešto što ne želim. Uzimam svećnjak. Približavam joj se. Posmatram je izbliza. Koža joj je svetla, savršena, kao da je obrađena u fotošopu.

Približavam plamen njenom licu. Njen osmeh se gubi. Vatra brzo zahvata karton koji se izobličava i pretvara u garež. Dok još tinja, nosim je do kupatila i ubacujem pod tuš. Puštam vodu. Belina oguljenog kartona podseća me na vrbovu koru.

Iz džepa vadim telefon. Otključavam ga i tipkam na ikonicu sa srcem i mačem.

Savet broj 38: Ako ste uprskali romantičnu večeru, napišite joj kratku priču.

 

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kad-na-vrbi-rodi-grozde

PERISKOP 13: PUTOVANJE LUDOM RADOVANJE

by , on
May 13, 2016

Praznik je zaposeo grad. Sve podseća na kulise. Puste ulice i nedostatak buke otupljuju čula. Pažnja je usmerena na savlađivanje planinskih venaca hrane. Nema pauze dok traje uspon. A onda na vrhu, svako dobije šumeću tabletu za olakšavanje varenja. Desert posle deserta je odmaranje. To je jedina obaveza i mora se ispuniti kako valja. Nešto kao iznuđeni provod za novu godinu.

Za nas koji ne radimo svaki dan je praznični. Stalni raspust savršen je za čitanje neobavezne lektire. Nedostatak životne strukture oslobađa. Ako prevaziđete neizvesnost i svedete je na povremeni srčani sprint. Možete sebi dozvoliti da zastranite i otputujete negde, bez ikakvog plana kako ćete nastaviti život kada se budete vratili. Navikli ste se na zvuk pištolja za početak trke, i tu nema iznenađenja. Na cilj ćete ionako stići, pre ili kasnije.

Aerodromi su mesta mog tihovanja. Zauzmem stvarima po tri stolice kako niko ne bi mogao da sedne pored. Posmatram poletanje i sletanje aviona, dobro uigrani ples snažnih mašina. Po bojama i obeležjima raspoznajem avio-kompanije. Veliko staklo ispred mene vibrira. Spušta se boing 737. Tehničari na pisti dovoze stepenice i priljubljuju ih uz oplatu. Stujardesa otvara vrata i putnici izviru iz metalne utrobe. Izmišljam tekst koji upisujem u oblačiće iznad njihovih glava. Ala tu ima neverovatnih priča…

Putovanja su tajni ključ za ulazak u kolektivno nesvesno, poligoni za vežbanje života. Posledice loših poteza su kratkoročnije. Pomažu nam da shvatimo koliko je vreme skupo. I sve što nam je potrebno stane u kofer. Prioriteti su jasni, nezamagljeni nesigurnostima i strahom. Putovanja su maska s kiseonikom za podizanje iz učmalosti.

Podroban plan puta pravim barem devet dana unapred kako bih imao vremena za ispravke. Zvanične vodiče koristim kao putokaz. Nije mi jasna logika kojom su pisani. Valjda zato što sam uvek putnik, nikada turista. Čak ni kada škljocam foto-aparatom, probijam se kroz gužvu ili čekam u redu kako bih video neku znamenitost. Pokušavam da uđem u tok misli lokalaca. Da svet barem na trenutak posmatram njihovim očima,osetim podvojeni osećaj koliko ih nervira što su im buljuci hipnotisanih opkolili habitat i zadovoljstvo što će zaraditi na toj njihovoj opijenosti. Ukus hrane sa kioska, tumaranje samoposlugama i knjižarama, čitanje naglas oznaka na jeziku koji ne govorim. Utisci se slažu jedan na drugi. Slegnuće se tek po povratku i rasporediti na mesta koja im pripadaju. Od njih će se živeti mesecima.

Poseban obred je biranje knjige za put. Ne sme da bude dosadna, suviše debela, niti sporog ritma. Naravno, ne tužna ili dugačkih poglavlja. Da posluži kao dobar izgovor ako saputnik postane previše zahtevan. Obično ponesem dve kako bih na licu mesta odlučio. Najčešće su to zbirke priča. Male celine uzbudljivosti poput dana otkinutih od svakodnevice.

Ženski glas najavljuje ukrcavanje. Ljudi se guraju, staju jedni ispred drugih želeći da prvi ulete u carstvofrišopova koji mirišu na zaborav. Mnogi pogledom teraju đavolčiće s ramena koji im šapuću kako će se osećati kada se budu vratili. Na ovoj granici svetova osećam se sigurno. Iza mene je grad koji umnožava izazove i postavlja pitanja, a ispred je ničija zemlja ispunjena putničkim uzbuđenjem.

Uvek rezervišem sedište pored prozora. Vezujem sigurnosni pojas. Spreman sam. Volim sve. Poletanje, zapušene uši, ispravljanje u vazduhu, milovanje oblaka. Deo leta obavezno odvojim za preispitivanje. Iz ptičje perspektive svi problemi deluju sićušno. Dileme ne postoje. Prostor i vreme slivaju se u paperjasti trag iza nas. Jedina podnošljiva lakoća postojanja. Nikada se nisam bojao letenja i ne razumem ljude koji ga se plaše. To znači da se boje Dedala u sebi. Ili intuitivno osećaju da bi prošli kao Ikar?

Posada je na mestu. Vrata, zatvorena. Vežite se, polećemo.

Let će trajati onoliko koliko vam dozvoli mašta.

PERISKOP 12: PROLEĆE SAMURAJA

by , on
May 7, 2016

Nisam lirski tip. Rimovanje mi para uši. Ritam koji teži skladu uvek mi zvuči nategnuto. Niko se tako ne izražava. Delovi pesme su kao kockice Lego. Dve-tri stope stanu u stih, dva-tri-četiri stiha u strofu. I ti sad piši. Da se razumemo, ne smetaju mi ograničenja. Naprotiv, moja kreativnost tada procveta. Kada stvarate izmišljeni svet, morate da mu odredite pravila postojanja. Što su određenija, to je uverljiviji. Ali ovo, juriti za nečim što se glasovno slaže sa onim prethodnim stvarno mi je previše truda. Misao se izmigolji. Danas svako piše pesme, čak i više nego romane. Ljubavni jadi lakše se podnose čim se stave na papir. U dahu između ručka i gledanja serije. Muške suze su još gorče. Mučno ih je čitati. Ipak, demokratska Mreža trpi što izdavač neće.

Prelistavajući stari udžbenik kreativnog pisanja, pažnju mi je privukao fluorescentnozelenim flomasterom podvučen savet: Čitajte poeziju. Naučiće vas sadržajnom i jezgrovitom izražavanju. Na to sam zaboravio čim sam prvi put dovršio čitanje te knjige. Uostalom, kao i na mnoge druge predloge mnogobrojnih literarnih stručnjaka. Bez obzira na njihova naklapanja o sto dva načina kako da postanete bestseler pisac, redovno kupujem svaki novi primerak za koji čujem.

Otišao sam do biblioteke pred zatvaranje. Bibliotekarka, koja je već isključila kompjuter i oblačila mantil, na brzinu mi je izvukla četiri tanke knjižice. Upisala ih je u kartončić i krenula ka meni usmeravajući me prema izlazu.

Pročitao sam ih u dahu. Znam da se poezija pijucka kao konjak, ali meni nekako više leži tekila na slanim usnama. Ipak, moram da priznam, nasumični izbor bio je odličan. Nisu u pitanju izdanja koja je pesnik amater poklonio biblioteci. Niti knjižuljak od ostataka štamparske hartije, čije je objavljivanje sponzorisala maglovita firma koristeći nadahnutog poetu kao veš mašinu za pranje novca.

Šimborska me je odmah kupila. Neverovatno je kako se ta žena igra rečima. Poput vragolaste devojčice kojoj je sve dato, a ona tačno zna šta da upotrebi kako bi rekla ono što želi. Bukovski i ja poznajemo se odavno. Opet me je iznenadio. Opora svakodnevica, piće, žene isprepletene između ljubavi i seksa. Skrivena poruka je uvek dodatak. Nokautira, ne očekuješ je u takvom okruženju. Pesoa, mračni vitez smrti. Sve je metafizika, kondenzacija, nagnutost ka mraku, a opet jasno. Uživao sam.

Ništa od ovoga nije sladunjavo, niti se poklapaju glasovi. Priroda i društvo nisu otrcane teme. U redu, priznajem, pogrešio sam. Svako neznanje plaća se gubitkom. Bitno je da sam to konačno shvatio te mogu da popravim štetu.

Posle neprospavane noći, glave prepune pesničkih slika, odlazim na pijacu. Tezga mog seljaka je pretposlednja na gornjem desnom obodu. Nema organske proizvode, niti mu je voće i povrće nešto posebno, čak mislim i da je nakupac. Pored namirnica, prodaje knjige. Nemam pojma odakle ih nabavlja. Neće da kaže da mu posao ne bi propao. Antikvarijat na otvorenom. Uvek mi ponudi neku. Obično je to neki staruljak koji niko neće da kupi, a kao dobar trgovac shvatio je da sam mu savršen kupac. Cene nisu napisane, određuje ih čudnom metodom. Datum u mesecu puta tri, broj kupljenih banana na kvadrat puta pet, dve kafe u obližnjoj kafani.

„Imam nešto za tebe“, briše donjim delom majce umrljane korice. „Macuo Bašo, siromašni samuraj i piskaralo. Podsetio me na tebe, pod uslovom da to samuraj shvatimo u najširem smislu, toliko širokom da ga ni nema.“

„Koliko?“

„Koliko imaš godina?“

„Zadrži kusur,“ pružam mu pedeset dinara.

Letnje trave.
 Snovi o slavi
 palih ratnika.“

„Vidimo se sledeće nedelje.“

Haiku me je uzeo pod svoje. Što sam više čitao, postajalo mi je jasnije da je to moja meditacija. Do tada sam je smatrao samo rogobatnom rečju za obično samoponiranje. Međutim, takvu bujicu misli, zgusnutu u slike, nisam osetio do sada. Ideje se sudaraju jedna o drugu, poštujući pravila. Pet-sedam-pet slogova, sezonska reč koja odražava godišnje doba, mesto prekida u čitanju – trenutak za predah i promišljanje. Sve to u tri reda. Sloboda u stešnjenosti. Savršen beg za dvonožnu gradsku životinju.

Čekam lift s novim komšijom. Grebe me grlo, stihovi hoće van. Izgovaram ih čisto i jasno, Peta čakra pročišćena, kao da godinama nije zaribala. Pritiskam dugme.

„Iščekivanje

juri smirenje uma.

Blag povetarac.“

Mladić me bledo gleda. Još jedan stanar solitera s kojim ću ćutati dvanaest spratova.

Dikcija mi je dobra, lepo zvuči, glumački. Možda malo preglumljeno, ali prvi je put. Više me brine da li je kigo bio dovoljno određen. Povetarac ne određuje jasno doba godine.

Prolazim pored parka. Uobičajena postava: majke s decom, pasovoditelji, penzioneri. Beba, obučena u odeću rodno neutralnih preliva, zacenjuje se od plača u majčinom naručju. Zastajem.

„Paukova nit

kroz krošnju obasjana

Suncem. Vene list.“

Plač ne prestaje. Mališani su nemilosrdna publika.

Do banke smišljam novih sedam-pet-sedam.

„Skrivene senke

prate udarac štikle.

Šire zenice.“

Službenica na šalteru se mršti.

„Unela sam pogrešan iznos. Sad moram ovo da storniram, a još sam pride dobila i krnjavi haiku. Obožavam svoj posao.“

Meditiraću u sebi. Svet još nije spreman za moju poeziju.

Stojim sâm na pešačkom prelazu.

„Mravinjak ljudi

teče beskrajnom stazom.

Ubrzano ćute.“

Poručujem glasno reci automobila.

Prelazim na crveno.

Za vozače.

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-prolece-samuraja

PERISKOP 11 – LAŽNI NEKO ILI PRAVI NIKO?

by , on
April 29, 2016

Imam novi hobi. Razbijanje predrasuda srednjom brzinom obrtaja. Tokom ove četiri decenije napakovalo ih se mnogo i bilo bi opasno za sistem da sve nestanu odjednom. Zato, polako, jedna po jedna. I tako, kao čovek od spiskova, sastavio sam jedan krcat sterotipima. Precrtavanje ostvarenog zadatka u meni izaziva orgazmičko zadovoljstvo. Nešto je dovršeno, može da zauzme mesto u prošlosti i tamo ostane. Za razliku od duhova opsena koji vitlaju tamo-vamo i umesto da se skrase, uznemiravaju me.

Predrasude sadrže deo nečije istine. Pogrešno tumačenje postaje ubeđenje. Ponosno ga nosimo kao odeću koja je moderna ali nam ne stoji, no niko nam to ne govori. Nije ih briga, žele da ispadnete smešni, ne vide ili sami nose iste stvari. I tako s generacije na pokolenje. Klupko stereotipa sve se teže može razmrsiti.

To odmršavanje ume da bude sjajna podloga za romaneskni zaplet. Nadareni gospodin Ripli je društveni kameleon. Bistar a siromašan, brzo se prilagođava prilikama koje mogu da mu donesu korist. Postaje maneken olako prihvaćenih uverenja. Odlično ume da iznese te modele. Biva uveden u krug povlašćenih. Iako svestan hodanja po ivici provalije, nastavlja igru. To prija njegovom egu i novčaniku. Prihvata predlog brodovlasnika da mu bludnog sina Dikija dozove pameti i iz Italije vrati kući. Ripli veštim nastupom ubeđuje imućnog poslodavca kako odlično poznaje njegovog sina, pitajući se u isto vreme da li ga se ovaj uopšte seća, barem kao poznanika.

Danas idem s književnim kritičarem na piće. S koje god strane pogledam ovu rečenicu izgleda čudno. Ipak, srednja brzina obrtaja, tiha voda breg roni, od nečega se mora početi. Čovek je pročitao moju knjigu i želi da mi kaže šta misli o njoj. Moja nesigurnost likuje. Nerazložnost situacije tera me da prihvatim poziv. Uostalom, moram da naučim da se odvojim od bilo koje vrste vrednovanja sopstvenog rada. Jedino tako, čistog uma, mogu da nastavim s pisanjem.

Literarni kritičari su netalentovani pisci. Vole da ponižavaju rečima. Suprostavljaju se svima koji osećaju njihovu slabost. Često su njihove kolumne mesta za obračun sa kreativnošću, izdavačima, svetom. Pišu po narudžbini, često i za plaćen ručak u kafani. Dešavalo se da ni ne pročitaju knjigu do kraja, pa izmisle završetak. Dodeljuju nagrade uvek istim ljudima. Vole zagušljivu književnost u kojoj se ništa ne menja od vremena kada su završili fakultet. Sveti gral osrednjosti.

U uglu poluosvetljenog kafea sedi ozbiljan momak. Pružam ruku. Čvrst stisak.

„Aleksandar, drago mi je.“

„Uroš, i meni.“

Kreće razgovor. Ruke su mi prekrštene preko grudi, osmeh grčevit, ton uljudan. Samom sebi ličim na Riplija u ulozi distinktnog pisca. Nadam se da neću morati nikog da mlatnem veslom. Uroš je elokventan. Svaka opaska u vezi s mojim romanom je na mestu. Nemam šta da mu zamerim. Topljenje lednika ubeđenja izaziva poplavu. Ne znam šta da radim. Želim da budem prijatelj sa ovim čovekom. Da li je to normalno? Naručujem čaj od nane da smirim stomak.

Uroš pominje Patrišu Hajsmit, o njoj piše postdoktorat.

„Met Dejmon je bio dobar kao Ripli, ali morali su da upropaste film i prilagode ga Holivudu. Mnoge dobre knjige tako ostanu nepročitane. Kažu ljudi, što da čitam, gledao sam film.“

„Tvoja knjiga je filmična. Je l’ si razmišljao o ekranizaciji?“

Samo što sam odgovorio sledi novo pitanje koje me tera da se zapitam. Da li bih pristao da budem deo velike izdavačke kuće i pripadajuće joj književne klike? Podrazumeva se, obavezno tapšanje po leđima onih za koje znam da pišu loše. Ušuškavanje u balonu lažnih uverenja koji su napumpali ostali članovi male, ali odabrane družine. Dok zamuckujem smišljajući šta ću reći, kao da mi čita predrasude, Uroš kaže:

„Ne volim kafane, svoj posao shvatam vrlo ozbiljno. Ne obračunavam se ni sa čim i ni sa kim, niti nekog ponižavam. Mišljenje potkrepljujem argumentima. Ne primam porudžbine i čitam knjige do kraja. Odbijam da budem u bilo kakvom žiriju. Volim novitete u zapletu, temi i ritmu. Uzgred, objavio sam jedan roman i juče završio priču, mogu ti je poslati da pročitaš.“

Kada sam izašao iz kafića duvao je vetar. Oslobođen tereta, lakog koraka odšetao sam u noć.

Priču sam pročitao čim sam stigao kući.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-lazni-neko-ili-pravi-niko

Periskop 10 – TI SI VOLELA MOJ VELTŠMERC…

by , on
April 22, 2016

Danima se preganjam sa izdavačem oko uplate zaostalih honorara. Danas sam mu na kraju imejla dodao tri smajlija. Nemam pojma kada ću dobiti novac. Obećao je – verovatno za nekoliko dana. Majstor nedorečenosti. Merim puls. Ubrzan.

Emotikoni su dopadljivi. Svode osećanja na karikaturu, tako da ona prava možeš da zadržiš za sebe. Naknadno ih preispitaš. Nema pogleda, samo različita tumačenja. Od konteksta do konteksta. Industrija okruglih lica koja se krevelje a zapravo ćute, cveta. Ima ih toliko da više nisi siguran šta predstavljaju, pa moraš da pročitaš objašnjenje. Čini mi se kako se na svakom od njih krije prikriveni grč. S druge strane, istina je da često oko sebe, zarad dobrog zapleta, vidim ono čega nema.

Reči su spore i suvišne kada imaš sličicu. Izdavač me dobro poznaje, čita između redova i ne preza da to iskoristi protiv mene. Nanjušio je šta se dešava. Osetio da sam ranjiv. U onim danima. Koža mi gori. Osećam nelagodu, svrab. Olakšanje dolazi tek kada pomislim na nju.

Susret je bio romantičan. Jedno odsečno zvono. Osim poštaru, obično nikom ne otvaram. Nevidljiva sila dosade naterala me je da ustanem. U prvom trenutku pomislio sam da je anđeo. Obrisi njenog tela kupali su se u svetlosti. Izgledalo je kao da nesebično prikazuje bleštavost sopstvene aure. Onda se na trenutak sve zatamnilo. Neonka u hodniku je crkla.

Nije se predstavila. Zvonkim glasom, punim poleta, istrčala je dve naučene rečenice i tutnula mi u ruke blokče i upaljač. Prečuo sam iz koje je partije. Zapamtio sam pitanje. Naglasila je poslednji slog kao dete koje želi da saopšti nešto njemu važno. Za koga ću da glasam?

„Možda baš za tvoju opciju ako mi odgovoriš kako ćete da rešite veltšmerc?“

Izrazom lica podsećala je na smajlija razrogačenih očiju.

„Naši ciljevi su: bolji život za sve, više radnih mesta, socijalna pravda…“

Rupice na obrazima pratile su ritam deset tačaka partijskog programa.

„Misliš li da je Verter trebalo da se ubije?“

Zaćutala je. Treptala je zbunjeno. Sve što sam želeo u tom trenutku bilo je da me golica tim trepavicama.

„Je l’ sve u redu?“, upitao je kratko podšišani mladić u lister odelu. Stvorio se iza zida koji je vodio ka liftu. Na desnom reveru ponosno je nosio veliki bedž sa zaokruženim brojem. Zurio sam u tminu njegovih širokih nozdrvi.

„Da, da gospodin samo još nije siguran za koga će da glasa.“

„Eh, pa bar o tome ne mora da se razmišlja“, rekao je obujmivši je oko struka. Privukao ju je k sebi. „Naš program je jasan i konkretan.“ Pružio mi je letak odštampan na sjajnom papiru.

„Ako bi me na dan glasanja gospođica podsetila…“

„Nije problem, imamo vaš… tj. ako nam ostavite mobilni rado će vas pozvati.“

Pružio mi je olovku, a ja sam na prvoj strani dobijenog blokčeta ispisao broj telefona i docrtao smajlija.

Kada je Verter upoznao Lote na balu napolju je besnelo nevreme. Gledali su u nebo i na pameti su im bili stihovi iste pesme. U pomrčini hodnika oko mene  sevnula je munja i udario me je grom.

Sumnjam da bismo se složili oko lirike ali meni je telo svejedno bridelo. I ne znam šta bih s tim. Predugo sam bio sâm. A golicanje ne prestaje. Trenutno je predizborna tišina. Ćutanje mi teško pada. Ma, i da mogu da pričam samo bih lajao u prazno. Znam ceo vijugavi put. Divni trenuci, nezaboravni. I završetak. I oporavak. Dugogodišnji. Dostigao sam zrelost u pisanju nauštrb onoj u ljubavi. Pisac je ionako monah umetnosti. Stvara u samoći. Usamljenost niko nije pominjao u tom paketu.

Izborni je dan. Ležim na parketu, gledam u tavanicu. Čekam da zazvoni telefon.

Listić za glasanje sam pocepao još prošle nedelje, čim sam ga pronašao u sandučetu.

 

Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-ti-si-volela-moj-veltsmerc

PERISKOP 9 – KVADRATURA OBLAKA

by , on
April 16, 2016

Oduvek živim u oblacima. Lepo je dok traje, ali zato je pad bolniji. Uspnem se nekako nazad, pa onda sve ispočetka. U tom nestvarnom okruženju osećam se najbolje. Ponekad ga i sanjam. Sivi oblaci predskazuju tugu zbog prekinutog prijateljstva. Beli, koji plove vedrim nebom  najavljuju bolja vremena, a ako su nagomilani, vesela dešavanja sa suprotnim polom. Sunce koje skrivaju obećava finansijski boljitak.

Životni cilj mi je da ostanem upamćen kao pisac. Nemam megalomanske ambicije. Ipak su Biblija i Hari Poter jedinstveni slučajevi. Voleo bih da imam verni krug čitalaca s kojima bih mogao da razmenjujem ideje, mišljenja i zaplete. Dobro, ne baš kao Mizeri, ali neka vrsta pisanja po porudžbini onoga što oni žele da pročitaju, a ja da napišem. Da budemo jedni drugima sigurnosna mreža.

Moje knjige trebalo bi da me nadžive. Ne znam koliko dugo čuvaju obavezne primerke u Narodnoj biblioteci. Jedina nada su mi kućne zbirke knjiga i antikvarnice. Dobro, sve ostaje zabeleženo na internetu – čak i u slučaju nuklearnog rata praviće društvo bubašvabama. Ta beskonačnost me pomalo plaši. S druge strane, to je posebnost doba u kojem živimo i treba je prihvatiti čak i kada ste selektivni tehnofob poput mene.

Svestan sam da digitalno doba ima mnoge prednosti. Ipak, ako mi se nešto dopadne teško mi je da se kontrolišem. I onda, s jednog sajta na drugi, od klika do klika, u beskraj. Sve bi to bilo u redu da se ne osećam iscrpljeno i prazno kada ugasim monitor. Nema povratka energije, samo sam je dobrovoljno predao nevidljivom vrltogu, uskraćen i za jednostavno hvala.

„Brate, ala mračiš“, kaže drug najbolji dok sedimo pored reke i zurimo u nebo. Nijednog oblačka na vidiku. Uveli smo u dinamiku odnosa mali obred  – svaki put kada se vidimo isključimo mobilne telefone i ćutimo zajedno. To je drugačija vrsta ćutanja od onog s voljenom osobom. Pročišćava druge kanale. On obično prvi popusti. Karakter mu ne dozvoljava da dugo bude u tišini, unervozuje ga. „Sve što napišeš, lepo aplouduješ na cloud i završiš posao. Ima da te pamte do kraja sveta.“

Ubedi me on tako kako ne treba da budem zatucan. Ako hoću da opstanem, moram da pratim savremena stremljenja ili, u njegovom prevodu, moderne tendencije. Objasnio mi je da za sve ono što mi je bitno mogu da zakupim virtuelni magacin kilobajta po želji. Tu mogu da trpam sve ono što mi je bitno da ostane sačuvano. Digitalni sakupljač zvuči mnogo otmenije od onih nesrećnih ljudi koji žive u pretrpanim stanovima okruženi stvarima kojih nemaju snage da se odreknu.

I sve bi se lepo završilo, postao bih ponosni vlasnik parčeta oblakada mi drug najbolji nije doneo knjigu Dejva Egersa Krug. „Obavezno pročitaj. Sigurno će ti se svideti.“ Oh, da, dopalo mi se toliko da tri dana nisam uključio računar. Mej Holand dobija posao u Krugu, kompaniji tako zavodljivo naprednoj da predstavlja radno mesto iz snova. Sve je nadohvat ruke, prema zaposlenima se odnose kao roditelji, a svi zajedno čine veliku skladnu porodicu. Kao da to postoji u stvarnosti. Načini filigranske kontrole su vrlo vešto utkani u tkivo korporacije koja teži potpunoj transparentnosti. Sve i svako biće snimani kamerom i svačiji život će biti stalno dostupan ostalima za komentarisanje. Ništa se ne sme obrisati, sve mora pristupačno i sačuvano u matičnom kumulonimbusu informacija. Epidemija nadgledanja širi se svetom polako, ali sigurno. Krug se zatvara. Oni koji se pobune biće skrajnuti i izolovani.

Sloboda ne priznaje kontrolu. Za to se borim i o tome pišem.

Makar sećanje na mene nestalo u oblaku prašine, rizikovaću s papirnim izdanjima.

izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kvadratura-oblaka