Aleksandar Petrović

PUT

by , on
February 4, 2017

Gradove pamtim po knjigama koje sam u njima čitao. Sutra letim, a još nisam spakovao nijednu. Dosadile su mi one uredno poređane u dnevnoj sobi. Previše su morske, sebične ili pročitane.

Mesna biblioteka nalazi se u novoj zgradi, na uglu male raskrsnice. Sva je u prozorima, knjige se videspolja. Bibliotekar je dobro upoznat s blagom poverenim na čuvanje. Ukusi su nam različiti, ali se poštujemo. Bitno je da su se njemu dopale moje knjige i da su se ovde lepo uklopile sa ostalim mikrosvetovima koji iščekuju čitaoce da ih reinkarniraju.

Iz džepa vadim člansku kartu, liči na kartonsku knjižicu. Bibliotekar proverava da li je dobro podesio datum na pečatu i lupa ga u prvu slobodnu kolonu.

Okruženi smo analognom tišinom. Jedini računar nalazi se u matičnom odeljenju. Ostali ogranci nove članove dočekuju lepim rukopisom.

„Ej, zamisli, u Americi moje kolege izmislile fantomskog čitaoca?“

„Stvarno? Što?“

„Da spasumanje tražene knjige. Kompjuter automatski izdaje nalog za uništenje naslova koji nisu izdavani u određenom roku. Fantom je bio strastven i raznovrsan čitalac. Svaki drugi dan uzimao je novu knjigu, čak i dečije. To mu je i došlo glave.Nadležni su provalili podvalu, a kolege suspendovali.“

„Trebalo je malo bolje da razrade ideju. Za savršenu prevaru potrebno je izmeniti propise opažanja. I šta sad? Ostaće im samo popularna izdanja?“

„Tako nekako“, klimnuo je glavom i nasmešio se, vrativši se pisanju opomena zaboravnim članovima.

Iskoristio sam priliku da se izgubim među knjigama. Sve glasnije čujemkako me dozivaju. Bore se za moju pažnju, ćućore, nadvikuju.

Najglasnije su one odavno zaboravljene, u izdanjima tvrdog poveza, napravljene da dugo traju. Niko im nije rekao da će taj život biti usamljenički. Pustinju vremena bi nekako i izdržale samo da ih barem neko ponekad pročita.

Nova izdanja šepure se sa metalnog stalka, vrti se na njemu kao na ringišpilu i isto su tako šarena. Hvale se nehajno, kao na koktelu, mlada i samouverena, svesna sopstvene privlačnosti.

Hrbati poznatih romana koje sam doneo od kuće da budu deo ovog velikog društva  ublažavaju žamor. Zahvaljuju mi se na pruženoj prilici, iskustvuprelaska iz ruke u ruku. Kažu: Svaki čitalac je neponovljivo iskustvo.

Bibliotekar više ne obraća pažnju na mene. Ponekad se pitam da li on ne čuje knjige ili je već oguglao na njihovo komešanje.

Na brzinu biram dva klasika i dve nepoznata autora radi ravnoteže.

Hoću da pobegnem pre nego što najglasnija postane moja griža savesti.

Kakav sam to pisac koji ne kupuje knjige nego ih pozajmljuje iz biblioteke? Po kojoj uvrnutoj kosmičkoj ravnoteži očekujem da će se prodavati moji romani? Zašto sam iz stana izbacio toliki broj, a preostale osudio na neveliku vitrinu?

Za opušteno bivstvovanje potrebno je posedstva svesti na dva velika kofera. Doživljaji, ljudi i sećanja su za čuvanje. Pročitane knjige nikuda ne odlaze. Ostaju zabeležene na beskrajnoj traci proživljenog, mešaju se sa stvarnošću, praveći ono što kao fantomski čitaoci sopstvenog iskustva u starosti nazivamo uspomenama.

Pre nego što napustim biblioteku, obećavam pred papirnim svedocima da ću im s putovanja doneti barem jednog novog člana.

Dok se proleže huk odobravanja, brzo otvaram vrata i izlazim.

PERISKOP 13: PUTOVANJE LUDOM RADOVANJE

by , on
May 13, 2016

Praznik je zaposeo grad. Sve podseća na kulise. Puste ulice i nedostatak buke otupljuju čula. Pažnja je usmerena na savlađivanje planinskih venaca hrane. Nema pauze dok traje uspon. A onda na vrhu, svako dobije šumeću tabletu za olakšavanje varenja. Desert posle deserta je odmaranje. To je jedina obaveza i mora se ispuniti kako valja. Nešto kao iznuđeni provod za novu godinu.

Za nas koji ne radimo svaki dan je praznični. Stalni raspust savršen je za čitanje neobavezne lektire. Nedostatak životne strukture oslobađa. Ako prevaziđete neizvesnost i svedete je na povremeni srčani sprint. Možete sebi dozvoliti da zastranite i otputujete negde, bez ikakvog plana kako ćete nastaviti život kada se budete vratili. Navikli ste se na zvuk pištolja za početak trke, i tu nema iznenađenja. Na cilj ćete ionako stići, pre ili kasnije.

Aerodromi su mesta mog tihovanja. Zauzmem stvarima po tri stolice kako niko ne bi mogao da sedne pored. Posmatram poletanje i sletanje aviona, dobro uigrani ples snažnih mašina. Po bojama i obeležjima raspoznajem avio-kompanije. Veliko staklo ispred mene vibrira. Spušta se boing 737. Tehničari na pisti dovoze stepenice i priljubljuju ih uz oplatu. Stujardesa otvara vrata i putnici izviru iz metalne utrobe. Izmišljam tekst koji upisujem u oblačiće iznad njihovih glava. Ala tu ima neverovatnih priča…

Putovanja su tajni ključ za ulazak u kolektivno nesvesno, poligoni za vežbanje života. Posledice loših poteza su kratkoročnije. Pomažu nam da shvatimo koliko je vreme skupo. I sve što nam je potrebno stane u kofer. Prioriteti su jasni, nezamagljeni nesigurnostima i strahom. Putovanja su maska s kiseonikom za podizanje iz učmalosti.

Podroban plan puta pravim barem devet dana unapred kako bih imao vremena za ispravke. Zvanične vodiče koristim kao putokaz. Nije mi jasna logika kojom su pisani. Valjda zato što sam uvek putnik, nikada turista. Čak ni kada škljocam foto-aparatom, probijam se kroz gužvu ili čekam u redu kako bih video neku znamenitost. Pokušavam da uđem u tok misli lokalaca. Da svet barem na trenutak posmatram njihovim očima,osetim podvojeni osećaj koliko ih nervira što su im buljuci hipnotisanih opkolili habitat i zadovoljstvo što će zaraditi na toj njihovoj opijenosti. Ukus hrane sa kioska, tumaranje samoposlugama i knjižarama, čitanje naglas oznaka na jeziku koji ne govorim. Utisci se slažu jedan na drugi. Slegnuće se tek po povratku i rasporediti na mesta koja im pripadaju. Od njih će se živeti mesecima.

Poseban obred je biranje knjige za put. Ne sme da bude dosadna, suviše debela, niti sporog ritma. Naravno, ne tužna ili dugačkih poglavlja. Da posluži kao dobar izgovor ako saputnik postane previše zahtevan. Obično ponesem dve kako bih na licu mesta odlučio. Najčešće su to zbirke priča. Male celine uzbudljivosti poput dana otkinutih od svakodnevice.

Ženski glas najavljuje ukrcavanje. Ljudi se guraju, staju jedni ispred drugih želeći da prvi ulete u carstvofrišopova koji mirišu na zaborav. Mnogi pogledom teraju đavolčiće s ramena koji im šapuću kako će se osećati kada se budu vratili. Na ovoj granici svetova osećam se sigurno. Iza mene je grad koji umnožava izazove i postavlja pitanja, a ispred je ničija zemlja ispunjena putničkim uzbuđenjem.

Uvek rezervišem sedište pored prozora. Vezujem sigurnosni pojas. Spreman sam. Volim sve. Poletanje, zapušene uši, ispravljanje u vazduhu, milovanje oblaka. Deo leta obavezno odvojim za preispitivanje. Iz ptičje perspektive svi problemi deluju sićušno. Dileme ne postoje. Prostor i vreme slivaju se u paperjasti trag iza nas. Jedina podnošljiva lakoća postojanja. Nikada se nisam bojao letenja i ne razumem ljude koji ga se plaše. To znači da se boje Dedala u sebi. Ili intuitivno osećaju da bi prošli kao Ikar?

Posada je na mestu. Vrata, zatvorena. Vežite se, polećemo.

Let će trajati onoliko koliko vam dozvoli mašta.