Postao sam čovek-alibi. U poslednje vreme sve više ljudi moli me da u slučaju potrebe potvrdim da su bili sa mnom na kafi, u bioskopu, pozorištu, otvaranju izložbe, šetnji, ili štagod je u tom trenutku dovoljno ubedljivo. Upravo sam završio razgovor s prijateljicom koja mi je poručila da će večeras biti sa mnom na rođendanu zajedničkog kolege. S njom mi je lako, imamo već uigrane šeme i, za razliku od drugih, sama osmisli scenario naše neodigrane melodrame.
Okružen sam tajnim parovima. Mislim da to poprima razmere epidemije. Sada sam već i zaboravio ko je bio nulti pacijent iz moje ekipe koji se prvi upustio u paralelnu emotivnu priču u nadi da će tako konačno osetiti ono za čime je mislio da žudi. Ubrzo sam morao da nabavim beležnicu kako bih popisao datume, vremena i lokacije na kojima sam se navodno nalazio. Dopalo mi se kako mi na papiru izgleda društveni život. U stvarnosti, pitao sam se zašto su baš mene izabrali da im budem čovek od poverenja. Možda zato što sam sâm, pa mi onda iz sažaljenja prave društvo, a njihovi partneri neće posumnjati jer je situacija već duže vreme takva i veruju da je ljudski pomoći čoveku u nevolji. A zašto niko od njih nije ni pomislio da bih možda baš ja mogao biti vezolomnik? Koliko sam to beznadežan slučaj u njihovim očima?
Upisujem izmišljeni rođendan u raspored za ovu nedelju. Lista nije duga. Vreme se pogoršalo, a time se sužava i izbor mesta za moguće izlaske jer sam na vreme postavio smernice. Ako ću već da prećutkujem istinu onda će se poštovati moja pravila. Ne podržavam veze za pola dana, jednu noć, u prolazu. Suviše je veliki ulog radi zadovoljavanja prolazne strasti. Takođe, sastanci po hotelima, motelima i drugim improvizovanim objektima ne dolaze u obzir. Klišei me unervoze i onda mi popušta pažnja, pa mogu da se izletim.
Partneri u paralelnim vezama moraju biti koliko-toliko ravnopravni. Jedino tako postoji nekakva mogućnost da ta kompozicija iz alternative pređe u mejnstrim. Tako barem ja to vidim. Ipak, to je retkost. Trudim se da ne razmišljam o dinamici tih sklopova i moralnim dilemama koje mi se pale kao semafori. Ovo je godina u kojoj mi je glavna želja bila da prestanem da osuđujem jer me od toga samo boli želudac. Svejedno, u trenucima slabosti pobede me stare navike. I onda ništa od spavanja.
Pitanja su mnogobrojna, i naravno nijedno od njih nema zadovoljavajući odgovor. Lavina kreće od bezazlene grudve: kakva su očekivanja tajnih ljubavnika? U kom trenutku odlučuju, iako su (verujem) svesni, da uđu u odnos koji će, ako bude otkriven, promeniti nekoliko života. Opasnost je žestok afrodizijak, ali vrlo skup. Moja prijateljica je tek načela bajku i sve još uvek izgleda sjajno. Brak joj ionako ne štima već godinama. Novostvorena legura joj je energetski punjač. Ubeđena je da muž ništa ne sluti, niti bi ga zanimalo utiskivanje skerletnog slova. Ortak koji je tri godine u tom limbu je u problemu. Nema snage da se razvede, jer i posle trideset šest meseci nije siguran da li je to to. A ima i ćerke, one su mu sve na svetu. Zapravo, plaši se da donese odluku.
Lakše mi je da verujem kako je izgubio osećaj za realnost. Ko pri zdravoj pameti može očekivati da će se takav spoj završiti bez povređivanja? To je i inače nemoguće, a pogotovu kada se afera započinje na taj način. Razaraš neko jezgro, kakvo god ono bilo, i očekuješ da ćeš u budućnosti imati drugačiji tretman. Svesno postaješ jedno s nekim koji još nije prestao da to bude s nekim drugim, nebitno koliko je ta celina izobličena.
I primećuješ krugove, prilike koje ti sudbina spušta u krilo da što bezbolnije siđeš sa ringišpila. Ne haješ, točak se zavrti i ponovo stane, opet zažmuriš. Nisi spreman. Sve do katastrofe, naglog prekida filma kada je sve toliko strašno i boli da više ništa ne osećaš. Da li preljuba zaista može da prethodi pravoj ljubavi? Onoj, koja bi po svojoj prirodi trebalo da bude jednostavna, bez ali, reči za izbegavanje, posebnog vremena za pozive, skrivanja. Silovita, nesavršena, jedinstvena, čujna i u tišini. Ako nije takva, onda to nije ljubav, nego strah od prolaznosti, besmisla, neostvarenosti.
Ovakvih kao ja sigurno ima još. Gde li se kriju ti ljudi? Možda bi trebalo nekako da stupimo u kontakt i napravimo udruženje građana. Nama je takođe potrebna međusobna potpora. Mogli bismo da se družimo, razmenjujemo iskustva i taktike kako je najbolje pomoći, a što manje se pitati kako li ćemo završiti zbog saučesništva. Možemo da ustanovimo i cenovnik usluga, možda bismo tako smanjili broj slučajeva. Ili bi se obogatili. S druge strane, možda će i nekome od nas zatrebati kamuflaža.
Ponovo mi zvoni telefon. Puštam spikerfon. „Nismo se dogovorili oko poklona, ako onaj moj pita, reci da smo mu zajedno kupili neko skupo vino.“