Posle završetka fakulteta prestao sam da idem na predavanja. Ni tada nisam bio baš redovan. Ne mogu da slušam ljude koji hoće nešto da kažu, pokažu, dokažu, a sami su zbunjeni onim što pokušavaju da prenesu. Ovoga puta predavači su moji prijatelji. Možda će biti dosadno, ali rizikovaću. Želim da ih podržim. Ne znam kako se to kaže digitalnim jezikom.
Da sve bude zanimljivije, tribine su organizovane jedna blizu druge, na sat i po razmaka tako da ću za kratko vreme uspeti da stignem na dva mesta. Lokacija: rasadnik beogradskih hipstera, svih žanrova i podvrsta. Nekada zapušteni deo grada na Savskoj obali, sada poluobnovljen, taman toliko da bude u trendu. Tačka sučeljavanja vavilonskog gradilišta i opiljaka preostale umetničke kreativnosti. U svojoj istoriji ovo mesto pored reke više puta je rušeno i građeno. Kao da blizina vode u pokretu zlokobno podseća kako sve teče. Život, zdravlje, položaj, sreća, ljubav. I da na kraju ostajemo sami. Navikavanje na samoću je pola zdravlja.
Zamišljen ulazim u zastakljeni prostor nalik dopola uređenoj fabričkoj hali. Pogled ne zna na koju bi stranu. Kafić sa stolovima i stolicama kao iz osnovne škole. Drvene palete i police načičkane precenjenim autorskim proizvodima popularnih dizajnera. Bina i mala galerija do koje vode stepenice. Ceo prostor je, poput menze, natopljen primaljivim mirisom hrane i nagoni vas da pogađate šta je na meniju. Valjda je to taj multidciplinarni pristup. Hrana za telo i glavu, pa šta prevagne. Penjem se i zauzimam mesto u drugom redu. Govornika je više nego publike. Stručnjaci iz oblasti psihologije, marketinga i novinarstva. Tema zanimljiva: o klikabilnosti – gde stanuje pažnja? Podaci su neumoljivi, statistika hladnokrvna. Dva minuta je sve. U tih sto dvadeset sekundi mora stati sve što želite da kažete inače nema lajkovanja. Lajkovima gradimo identitet na mreži, iskazujemo salonske stavove o svemu i svačemu, umorni za akciju. Pažnja se stalno seli, ne stanuje nigde. Pitanje je koliko uopšte bilo šta možemo zaista do kraja da propustimo kroz sistem. Brišemo tek dopola obrađene podatke jer stižu novi. Svaki trenutak van društvene mreže produžava nam život.
Oblačim jaknu i žurim do oronule kuće u susedstvu, nekadašnjeg magacina. Razmišljam kako niko nije pomenuo sajber usamljenost. Iako uronjeni u naizgled manje haotičan svet, opet smo sami za tastaturom. Prikazujemo odabrane deliće sebe shodno onome u čemu učestvujemo. Nezgodne okrajke uvaljujemo podsvesti da ih ili gurne pod tepih ili samelje u nemirne snove. Pilule će nas osloboditi pratećih nelagodnosti.
Neudobne stolice načičkane oko betonskih stubova još uvek su prazne iako je tribina već trebalo da počne. Uobičajena ekipa, obična u svojoj neobičnosti,za šankom je zajedno s mesnim beskućnikom koji se greje i dobacuje poruke iz svog univerzuma. Za razliku od muzike, dim je gust i neprijatan. Oskudan mobilijar dovučen iz stanova i buvljih pijaca, musavi abažuri, goli zidovi i moderna mikseta poručuju da je materijalno prolazno, i da duh stegnut takvim okovima ne može da dosegne odgovarajuće visine. Pritom je i jeftinije. Dosta je zainteresovanih za kritičku debatu o odlasku ili ostanku u zemlji. Priča je zanimljiva, učena, gorko-slatka. Posmatram ljude oko sebe i pitam se da li im je jasno da su samim dolaskom ovde odgovorili na retoričko pitanje. Emigranti ka unutra. Oni ka spolja, koji su odlučili da probaju, poput samoubica, ne pričaju o tome. Samo odu. Sve se vrti oko toga koja vam je samoća podnošljivija: egzo- ili endogena. Nije bitno gde se nalazite.
Izašao sam pre kraja. Postalo mi je suviše zagušljivo, i to ne samo od dima. Rasprave bez valjanog zaključka vampirišu moju destilovanu energiju. Kao i promaja u kulturnom distriktu.Vetar mi rasteruje roj misli dok na stanici ispod mosta čekam tramvaj.
Čekaću dva minuta, taman da proverim fejs, ako ne dođe, idem peške.