Ne znam tačno ko sam. U jednom momentu dovlačim kući svaku sitnicu koja mi zapadne za oko, pod izgovorom da poput Pamuka skupljam građu za roman. A onda, koji dan kasnije, napravim spisak od sto stvari koje ću ostaviti kao najneophodnije. Ciklusi su sve nepredvidljiviji. Najveći deo vremena sam uravnotežen i vodim se pravilom – jedno unosim, drugo iznosim. Onda se nešto desi,hemija mozga se promeni i čistunac Džekil postane sakupljač Hajd. I obojica imaju dobro potrekrepljena obrazloženja.
Čist prostor, čist um. Ne možeš živeti u sadašnjosti ako ti misli lutaju ka vremenu zarobljenom u antikvitetima osećanja. Što je najgore, mnogi od njih čak nisu ni tvoji. Preuzimaš tuđe breme zarad priča koje se u njima možda kriju. Da li si onda pisac s maštom ili kradljivac tuđih povesti?
Nikada ne znaš u kakav zaplet može da te odvede neki predmet koji te je pronašao. Koliko puta si osetio ushićenje kad si na šatorskom krilu prodavca s buvljaka ugledao nešto od čega je posle stvaralačka plima napravila priču. Uspomene, mirisi, zvuci, sve je tu pothranjeno, tvoje je samo da ih oživiš. Umesto da stalno pravimo nove, nekvalitetne proizvode, bolje je da čuvamo stare. Patinu ne možeš da lažiraš. Ionako potajno želiš da napraviš sopstveni Muzej nevinosti.
Trenutno, ne znam ko će pobediti. Sedim nasred dnevne sobe, okružen razbacanom odećom, predmetima, diskovima, knjigama, dokumentima, foto-albumima i, kao u magnovenju, pokušavam da razaberem šta ću dalje. Otvoreni ormani i police zjape narogušeni i prazni. Tako stoje od kada je nedavno izvršena gruba podela imovine. Meni je pripalo da odlučim šta ću sa zajedničkim stvarima. Kako čovek može da na ravne časti podeli sećanja? Po upotrebnoj vrednosti? Ili po preskakanju srca?
Odlazim do kuhinje i uzimam veliku kesu za smeće. Bez reda ubacujem ostatke prošlosti u nju. Puni se, oštre ivice cepaju tanku plastičnu opnu. Prostor je sve raščišćeniji, a um prazniji. U tri crne gomile,oslobođen skoro svega što bi me opominjalo i vuklo na dno. U prvom trenutku telo se zgrčilo, a glava otežala. A onda, iznenada, nagomilani trnci izmešanih utisaka izlivaju se kao da je neko izvukao čep. Ono malo najotpornijihzameniće novi doživljaji. Prijatna unutarnja tišina. Stežem omče i odnosim đjubre do kontejnera.
Dok hodam, shvatam minimaliste. Svaki dan je poput peščane mandale koju nosi vetar. Dobar je to osećaj, pokretački, daje ti priliku za nove početke. Greške ne postoje. Pamuk je ionako samo neizlečivi melanholik s dobrim stilom pisanja.
Ulazim u stan. Otvaram prozor. Buka autoputa lupa mi šamare. Ponovo grčenje, težina. Sekvence preživljenog ponovo se vraćaju u film, ne hajući za hronologiju.
Zujanje iskrica preti da izazove prekid programa.
Preskačem stepenike.
Samo da stignem pre đubretara.
Preuzeto sa: http://blacksheep.rs/periskop-pamuk-mandala-i-dubretari