Razduvala se košava u poslednja dva dana. Nasrće na prozore, ne bi li ih iščupala. Trenutno odoljevaju. Moja česta noćna mora je da će vetar biti toliko jak, da će se to jednom i dogoditi i na tom mestu zjapiti ogromna rupa. Svi će videti unutrašnjost stana. Ako to nije pokazatelj introvertnosti, ne znam šta je. Pored zida okrenutog ka spolja nema nijedne stvari. Za svaki slučaj.
Pokušavam da čitam Murakamijev Čuj kako vetar peva. Napisao je prvenac godine kada sam se rodio. Pomislio sam kako bih u njemu mogao pronaći neku šifrovanu poruku, ne bih li bolje razumeo tadašnju konstelaciju vremena. I zašto sam ovakav.
Od zloslutnog zavijanja ne mogu da se usredsredim. Pojačavam muziku. Ne čujem eho pročitanog. Udarac gonga SMS poruke. Drug najbolji zove na piće. Hoće da pričamo. Verovatno ima neki novi projekat neophodan za održavanje dinamike koja ga pokreće, pa mu treba slušalac. Jedina gora mogućnost od sedenja kod kuće po ovakvom vremenu je izlazak napolje. Pristajem.
Ne pomaže uvlačenje glave među ramena, obavijanje šalom, ni nabijanje kape. Vetar me uvek pronađe. I nije problem što mi se mišići lica zalede, usne ispucaju, a obrazi zarumene. To su prolazne pojave. Brinu me raspršeni ciljevi. Sednem, zapitam se šta bih sa sobom. Priupitam intuiciju, ona odgovori. Zapišem šta je rekla. Svu energiju uložim u oživljavanje te slike. Dobar osećaj. Mozak radi trista na sat. Ideja sustiže zamisao. Trkaju se koja će napraviti bolji vatromet. Nazire se smisao. Tada postaje opasno. U mom slučaju, dovoljno je da dune razvigor, da bi sve prohujalo s vihorom.
Nešto se poremeti. Kao da mi se umesto kose zamrse misli. Produvanom, sve mi je nelogično. Neverica vrši reviziju. Preispituje sve, do srži, osnove, prapočetka. Da li pravi ciljevi uopšte postoje ili je to samo odevanje biološkog u visoku modu? Ponovo sam prisvojio tuđa usmerenja. Bila su tako zavodljiva, mislio sam da će mi savršeno pristajati dok se nisam pogledao u ogledalo. Raspršio sam se u parčiće, a vetar ih je razneo.
Murakami ne pomaže. Vetar ima razloge. Samo, mi ih ne primećujemo obuzeti životom. Ali onda, u jednom trenutku, primetimo. Vetar te obmota sa određenom namerom na umu, i prodrma. Vetar zna šta se sve nalazi u tebi.
Stižem na zborno mesto. Sredina dijagonale između spomenika i sata. Drug najbolji kasni. Hoće da me nauči pameti. Retko kad dolazim na vreme. Podsvest kao da stalno nešto odbija. Drug najbolji zna da to nije lično. Svejedno ga nervira. Poštovanje vremena i ciljevi usko su povezani. Danas me je vetar u leđa ubrzao.
Navlačim kapu tik iznad očiju pokušavajući da zadržim deliće slike kako kroz kanadsku divljinu vozim kamion. Još je malo toga ostalo pre nego što se sve izgubi u vazdušnom vrtlogu.
Drug najbolji mi prilazi. Smeška se umesto pozdrava.
„Mislim da konačno znam šta ti nedostaje,“ kaže samouvereno.
Više ne osećam vetar. Slušam.
Izvor: http://blacksheep.rs/periskop-izmedu-dva-vetra