Praznik je zaposeo grad. Sve podseća na kulise. Puste ulice i nedostatak buke otupljuju čula. Pažnja je usmerena na savlađivanje planinskih venaca hrane. Nema pauze dok traje uspon. A onda na vrhu, svako dobije šumeću tabletu za olakšavanje varenja. Desert posle deserta je odmaranje. To je jedina obaveza i mora se ispuniti kako valja. Nešto kao iznuđeni provod za novu godinu.
Za nas koji ne radimo svaki dan je praznični. Stalni raspust savršen je za čitanje neobavezne lektire. Nedostatak životne strukture oslobađa. Ako prevaziđete neizvesnost i svedete je na povremeni srčani sprint. Možete sebi dozvoliti da zastranite i otputujete negde, bez ikakvog plana kako ćete nastaviti život kada se budete vratili. Navikli ste se na zvuk pištolja za početak trke, i tu nema iznenađenja. Na cilj ćete ionako stići, pre ili kasnije.
Aerodromi su mesta mog tihovanja. Zauzmem stvarima po tri stolice kako niko ne bi mogao da sedne pored. Posmatram poletanje i sletanje aviona, dobro uigrani ples snažnih mašina. Po bojama i obeležjima raspoznajem avio-kompanije. Veliko staklo ispred mene vibrira. Spušta se boing 737. Tehničari na pisti dovoze stepenice i priljubljuju ih uz oplatu. Stujardesa otvara vrata i putnici izviru iz metalne utrobe. Izmišljam tekst koji upisujem u oblačiće iznad njihovih glava. Ala tu ima neverovatnih priča…
Putovanja su tajni ključ za ulazak u kolektivno nesvesno, poligoni za vežbanje života. Posledice loših poteza su kratkoročnije. Pomažu nam da shvatimo koliko je vreme skupo. I sve što nam je potrebno stane u kofer. Prioriteti su jasni, nezamagljeni nesigurnostima i strahom. Putovanja su maska s kiseonikom za podizanje iz učmalosti.
Podroban plan puta pravim barem devet dana unapred kako bih imao vremena za ispravke. Zvanične vodiče koristim kao putokaz. Nije mi jasna logika kojom su pisani. Valjda zato što sam uvek putnik, nikada turista. Čak ni kada škljocam foto-aparatom, probijam se kroz gužvu ili čekam u redu kako bih video neku znamenitost. Pokušavam da uđem u tok misli lokalaca. Da svet barem na trenutak posmatram njihovim očima,osetim podvojeni osećaj koliko ih nervira što su im buljuci hipnotisanih opkolili habitat i zadovoljstvo što će zaraditi na toj njihovoj opijenosti. Ukus hrane sa kioska, tumaranje samoposlugama i knjižarama, čitanje naglas oznaka na jeziku koji ne govorim. Utisci se slažu jedan na drugi. Slegnuće se tek po povratku i rasporediti na mesta koja im pripadaju. Od njih će se živeti mesecima.
Poseban obred je biranje knjige za put. Ne sme da bude dosadna, suviše debela, niti sporog ritma. Naravno, ne tužna ili dugačkih poglavlja. Da posluži kao dobar izgovor ako saputnik postane previše zahtevan. Obično ponesem dve kako bih na licu mesta odlučio. Najčešće su to zbirke priča. Male celine uzbudljivosti poput dana otkinutih od svakodnevice.
Ženski glas najavljuje ukrcavanje. Ljudi se guraju, staju jedni ispred drugih želeći da prvi ulete u carstvofrišopova koji mirišu na zaborav. Mnogi pogledom teraju đavolčiće s ramena koji im šapuću kako će se osećati kada se budu vratili. Na ovoj granici svetova osećam se sigurno. Iza mene je grad koji umnožava izazove i postavlja pitanja, a ispred je ničija zemlja ispunjena putničkim uzbuđenjem.
Uvek rezervišem sedište pored prozora. Vezujem sigurnosni pojas. Spreman sam. Volim sve. Poletanje, zapušene uši, ispravljanje u vazduhu, milovanje oblaka. Deo leta obavezno odvojim za preispitivanje. Iz ptičje perspektive svi problemi deluju sićušno. Dileme ne postoje. Prostor i vreme slivaju se u paperjasti trag iza nas. Jedina podnošljiva lakoća postojanja. Nikada se nisam bojao letenja i ne razumem ljude koji ga se plaše. To znači da se boje Dedala u sebi. Ili intuitivno osećaju da bi prošli kao Ikar?
Posada je na mestu. Vrata, zatvorena. Vežite se, polećemo.
Let će trajati onoliko koliko vam dozvoli mašta.