Verujem u placebo. Homeopatija, duhovnost, ljubav, psihoterapija, književnost. Prepustiću se bilo čemu što može da me popravi, a ne naruši prividnu ravnotežu. U poslednje vreme otupeo sam od betona. Nekoliko dana na selu trebalo bi da rastoči rutinu. Oduvek sam voleo Indijance, krajnje je vreme da počnem da se ponašam kao oni. Jedinstvo prirode i društva. To je njihov odgovor na život.
Po dolasku u prijateljevu vikendicu sve me je nerviralo. Prašina, žmirkajuća struja, zelenilo. Jedina pozitivna strana bila je što sam došao sâm. Ne bih podneo njegovo blebetanje. Osluškivanje tišine koja kao ogledalo prelama dušu usamljenički je posao. Pokušavao sam da ne mislim na televizijske serije. Svakodnevnica mi se toliko pretapala s njihovim zapletima da sam počeo da gubim dodir sa stvarnošću. Zato moram da budem sad i ovde. Da pronađem barem neku smernicu tanku kao vlat trave. O neophodnosti emotivnih zapetljancija nisam razmišljao. Suviše je to posla za malo gimnastike.
Potok je uporno žuborio, žabe su kreketale, a ja sam pokušavao da uživam. Priroda je strpljivo čekala da popustim. Niko do sada nije uspeo da se odupre tom savršeno usklađenom ritmu, zašto bi onda nesnađeno piskaralo u potrazi za vikend otkrovenjem?
Ožedneo sam. Sa štapom u jednoj i balonom za vodu u drugoj ruci, vučem se vijugavim seoskim putem do izvora. Pažljivo gledam ispred sebe i pre nego što napravim sledeći korak udaram štapom o zemlju. Hronično se plašim zmija i iskušenja.
Poslednji put sam se molio, beše za posao? Video si kako je to prošlo. Močvara spiritualnosti postaje sve glibovitija. Mislim, nije baš da ništa ne radim. Razgovaram s Vertikalom, ali nekako mi je to, ne znam, jednosmerno. Kao da uvek čekam znak, putokaz, nešto. Svaki kamen koji vidim mi je krajputaš s porukom. Meditiram redovno. Dobro, ne baš redovno, ali barem dva puta godišnje. Sve po redu, duboki udah, tri, dva, jedan. Prija ta mlitavost, razbije mi ukočenost vrata.
Možda mnogo očekujem, možda sam se i suviše oslonio na sudbinu, slučaj, promisao? Uljuljkujem se. Čim krenem da razmišljam sve se rastače u gomilu potpitanja. Isrpljujuće kao policijka istraga. Zmijuljanje mogućnosti razjeda me i guši. Izbor i nada, dijabolični blizanci A onda se uplašim. Povučem. Zabijem u fotelju i umirim se gledajući vesterne. Potajno se nadam da će crvenokošci pobediti.
Ovi insekti su baš dosadni. Liče na helikoptere. Mašem rukama. Roj se rasprši pa se, kao dirigovan ponovo stvori na drugom mestu. Tiho zuje. Nedostaje mi buka da se sakrijem u njoj. Približavam se proplanku. Prilazim izvoru i punim plastični balon. Ubedili su me da je voda lekovita. Leči sve. Ili ništa. Zavisi od čoveka. Pijem. Pljuskam se po licu. Hladna je, prija.
Posmatram livadu. Trava, maslačci, bele rade. Drveće je okružuje poput obruča. Pastoralnu scenu upotpunjava mala crkva sakrivena ispod visoke jele. Imam neodoljivu potrebu da dodirnem ispucale kamene zidove.
Kamen je topao. Toplota iz dlana razliva mi se po telu. Peckanje nalik blagoj struji nateralo me je da sklonim ruku.
Dolazim do vrata i pritiskam kvaku. Zaključano. Kroz uzane prozore zraci svetlosti obasjavaju pozlaćeni ikonostas. Freske su mestimično oguljene, ali ipak se nazire pokoji sveti prizor. Ponovo hvatam kvaku. Vrata se iznutra naglo otvaraju. U priprati stoji starac duge sede kose uvijene u rep. Oko glave ima crvenu traku u koju su sa obe strane upletena dva bela pera. Nekoliko broja veću košulju upasao je u pantalone od grubog sukna. Kroz izlizani opanke naziru mu se palčevi.
Iza njega, u donjem delu metalnih sanduka s peskom belasaju se upaljene sveće. Gornji deo je prazan. Posmatra me vodnjikavim očima.
„Šta je život? To je treptaj svica u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje u zalasku sunca.“
Rekao je to veselo kao da je izgovara dečiju razbrajalicu i zatvorio mi vrata pred nosom.
Te noći nisam mogao da spavam. Vrteo sam se u krevetu, ustajao, izlazio u baštu.
U gradu zvezde nikada nisu tako blizu. Što sam ih duže gledao, sve više sam tonuo u njihov bezdan. U polju oko kuće svetlucali su mali fenjeri insekata. Zaspao sam tek pred svitanje.
Ne znam koliko je bilo sati kada sam se probudio. Baterija telefona se još juče ispraznila. Moja senka na zidu delovala je čudno izdužena i strana. Spustio sam roletne, izašao iz kuće i krenuo prašnjavim putem. Pratili su me rojevi pitanja. Zaboravio sam štap.
Zaustavio sam se tek pod kupolom jele.
Umesto crkve, ispred mene su nepolegla trava i olakšanje.
Zmija koja mi se približava vijugajući između vlâti nije velika.
Ne znam da li je otrovna.
izvor: http://blacksheep.rs/periskop-bliski-susreti-nepoznate-vrste