Kada me ljudi pitaju zbog čega su mi usne tako ispucale, zavisno od prilike, ponudim neki od tri uverljiva odgovora: vetar, grickanje, anemija. Naravno, ništa od toga nije pravi razlog. Ne mogu baš svakom da objašnjavam kako je već dugo moja gornja usna osuđena isključivo na društvo donje. Usamljene usne grčevito se drže zajedno. Često se iz dosade taru jedna o drugu. Kada im to dosadi i osuše se teraju siroti jezik da ih obliže. Blaženstvo, kao i inače u životu, kratkog je veka. Žal za drugim, baršunastijim, parom, sličnim, a ipak na poseban način drugačijim od njih, ubrzo ih ophrva pa se oklembese.
Tako oklembešeni stojimo na autobuskom stajalištu. Na telefonu proveravam udaljenost autobusa. Šest stanica su večnost. Kasnim već prvog dana na novom poslu. Da li su psiholozi u pravu kada kažu da ako negde ne stižemo na vreme to znači da u nama postoji otpor? Otpor kroz suptilno previđanje reda vožnje.
Na stanicu pristižu nezanimljivi ljudi. Vozeći pored nas taksisti usporavaju osokoljeni gužvom. Zaustavio bih prvi, ali u novčaniku imam samo dvesta pedeset dinara što je dovoljno da me preveze do prvog ugla. Zato mi je i potrebno plaćeno zanimanje. Više nije ni bitno kakvo, s godinama sam postao kameleon. I nije samo tu prevoz u igri, usne negoduju. Poludeće ako uskoro ne budu imale društvo. Samoća ih izjeda, poružnjuje.
Svesne su da me drže u šaci. Dobro poznaju srce. Ako im se ćefne mogu da ga nateraju da preskoči ili zaigra, a onda sam gotov.
Zato su se sada, kao znak upozorenja, slepile. Vadim Labelo iz džepa. Razmazujem ga poput ruža, debeo sloj, glave okrenute u stranu. Ne želim na sebi dokone poglede sugrađana, koji dok čekaju, osuđuju, uljuljkujući se u ispravnost sopstvenih svetonazora. Tako barem imaju utisak da rade nešto korisno. Iz ličnog iskustva dobro znam da je držanje za nepromenljive stavove sigurnost, a sigurnost je sve. Neka vam neko drugi bude pokusni kunić. Ja već uveliko kasnim i usne su mi na ivici pobune.
Stajem na ivicu trotoara i poput Indijanca pokušavam da uočim da li ide neki prevoz. Umesto njega, ubrzanim korakom, približava mi se devojka plave kose. Plavuša, ali bukvalno. Frizura joj je kratka, obrijana sa strane, neodoljivo podseća na Džil iz stripova Enkija Bilala. Ona što plače plave suze. I zgodna je kao ona. Stripovski zgodna. Džil, doduše, ne nosi helanke tigrastog dezena, ali to sad nije ni bitno jer su usne protiv moje volje počele da cokću. U poslednjem trenutku sprečio sam ih da zazvižde, već su se bile zaokruglile. Opet su suve.
Plavuša je prošla i stala pored mene. Naterao sam usne da se razvuku u osmeh koji je po usiljenosti mogao da parira onom botoksiranom. Uzvratila mi je uljudnim smeškom.
Autobus je stao na stanicu. Izlazilo se i ulazilo, komešalo i guralo. Ostalo je još samo toliko mesta da još neko sitan uleti unutra pre nego što se vrata zatvore. Momak koji je stajao na stepeniku, ugledavši tigraste helanke napravio je mesta potisnuvši ostale saputnike.
Džil me je pogledala na trenutak. Vrata su se zatvorila.
„Zbog čega su ti usne tako ispucale?“ pitala me je.
Prvi put nisam znao šta odgovorim.