U Belo blato dospeo sam slučajno, pogrešno skrenuvši sa jedinog puta koji ide obodom Carske bare. I veoma mi je drago zbog toga. U tiho nedeljno popodne kroz glavnu ulicu oivičenu drvoredom dovezao sam se u pust centar sela. Izašao sam iz kola i oslušnuo tišinu. Za nekoga ko je odrastao u gradskom betonu, bezvučje uznemirava ako traje duže od nekoliko minuta. Isto kao i spokoj koji je obavijao ušorane kuće. Život na selu jeste težak, ali podseća na ono što je važno u životu: porodica, rad koji ne trpi zabušavanje, zajedništvo. Zastao sam ispred prozora između čija dva stakla je stajao oglas za prodaju imanja. Vredelo je kao polovan auto. Kakve li se sudbine kriju iza ovih pročelja? Koliko ljudi je otišlo? Ko je ostao i do kada? U dvorištu je zagakala guska. Idila je prekinuta.
Katolička i Slovačka Luteranska crkva u Belom blatu