Zastanem nasred ulice, duboko udahnem, zadržim dah i uronim u sebe. Ovlaš dotaknem dno, uplašim se da neću moći nazad, hitam ka površini dok je još vidim.
U plićaku je toplo, sigurno, a tu su i ljudi. Pažljivo ih posmatram. Pitam se ima li više onih koji pričaju sami sa sobom ili ne mogu mirno da stoje u mestu.
Prvi govore glasno kad god im se prohte, kude sve i svakoga, ispovedaju svoju priču onima koji hoće ili su primorani da je čuju. Slušalice su jedina pouzdana zaštita, mada ne uvek delotvorna.
Drugi na mene prenose nemir. Cupkaju, špartaju od jednog do drugog kraja autobuske stanice, drmaju nogom dok sede, vraćaju stalno isti pramen na mesto i onda opet krenu gore-dole.
Kada vidim kakve bure vladaju njima, moja zaleđena voda dođe kao plava laguna.
I ceo taj igrokaz dešava se na putu do najbliže piljarnice nekoliko stotina metara udaljene od mog stana.
Nisu blizina i pospešivanje prodaje malih trgovina razlog odanosti mesnoj prodavnici. Ispred nje, poput totema, dane provodi moj lajfkouč. Obično je pijan ili u nirvani, ili oboje. Da li će me počastiti nekom rečenicom, o kojoj posle danima razmišljam, zavisi od položaja zvezda, njegove dobre volje i broja oslobođenih pivskih boca.
Zapravo, nema pravila, ishod susreta je neisvestan. Uvek sam se pitao kuda ide njegov um onih dana kada samo ćuti i zuri u nebo. Dok stoji ispred radnje pomaže se štakama. Drvene su, ofucanih delova na koje se oslanjaju. Odbija da mu se kupe nove, iako su se komšije-klijenti ponudili da mu ih nabave. Deo su šamanskog obreda.
Prilazim, pokušavam da utvrdim u kakvom je stanju. Važno mi je to što će mi možda reći. Na raskršću sam i moram da donesem važnu odluku – gde konačno da napravim taj presek koji toliko dugo odlažem. Uopšte ne mora da bude zlatan.
Na kućištu rashladnog uređaja pored kojeg stoji, tri polulitarske konzerve piva. Danas je nekome očigledno isto bila frka pa je odlučio da pogura sudbinu. Mene malčice grize savest, pospešujem čovekovu muku umesto da pomognem, ali moram da priznam, u krajnjoj nuždi pristupam istoj taktici.
Učitelj me posmatra vodnjikavim očima, ćuti. Prolazim pored njega iščekujući bilo kakav znak.
Tek kada sam gurnuo staklena vrata, začuh mrmljanje:
Odavno pogrešna staza s koje nema izlaza, bez jaza.
Tonem duboko. Osećam hladne mehuriće u ustima.
Cupkao bih, vikao na sav glas, samo da na vreme ugledam krug za izranjanje na zamrznutoj površini.
Ulazim u prodavnicu.
U korpu prvo stavljam plastičnu bocu dvolitarskog piva.