Strah od smrti je večan
Nedavno je iz štampe izašla druga knjiga mladog autora Aleksandra Petrovića. U pitanju je roman “Beogradska knjiga mrtvih”. Autor je odlučio da se na interesantan način pozabavi, više od dve hiljade godina starim, mumifikovanim ostacima egipatskog sveštenika Nesmina koga je Narodnom muzeju poklonio Hadži Pavle Riđički davne 1888. godine.
Kako ste se pored poplave knjiga o zaljubljenim tinejdžerima vukodlacima, vampirima i vilovnjacima odlučili da pišete o mumijama?
Da budem iskren, nisam ljubitelj epske fantastike u nastavcima. Prećutno se mimoilazim sa sagama o sumraku, vampirskim dnevnicima i igrama prestola. S druge strane volim mitove i legende, bajke i fantastične kosmose Poa, Kafke, Pavića, Atvudove, Krištofove, Saramaga, Murakamija, Borhesa i Živkovića. Način na koji oni oživljavaju te svetove izazvao je i u meni želju da se okušam u nečemu sličnom. A mumija o kojoj sam želeo da pišem bila je baš posebna, naša – beogradska. Priča o njoj krila je u sebi širok dijapazon značenja o kojima sam želeo da pišem, a koja me već nekoliko godina kopkaju, otkada sam saznao da naša prestonica skriva mumiju koja se raspada.
Da li je Beogradska mumija posle više od 120 godina među nama postala fragment srpske ili je ostala deo egipatske istorije i nasleđa?
To je zanimljivo pitanje na koje sam u romanu „Beogradska knjiga mrtvih“ pokušao da odgovorim. Pre sto dvadeset osam godina, vrlo zanimljiv gospodin, Hadži Pavle Riđički, rodom iz Mokrina, plemić i dobrotvor, doneo je sa putovanja po Egiptu sarkofag sa mumijom u Beograd. Taj podatak mi je bio zanimljiv kao neki početak priče. Sve ono što je bilo pre te prelomne tačke pripadalo je Egiptu, sve posle toga Srbiji. Svojevrsna posthumna emigracija učinila mi se kao neka vrsta neobične kontrateže svemu onome što nas trenutno okružuje. Naš odnos prema tom tajanstvenom artefaktu, prvi put viđenom u Srbiji, varirao je od prvobitnog oduševljenja do potpunog zapostavljanja koje je trajalo više od jednog veka, što dosta govori o nama. Ne znam kakvu bi istoriju ova mumija imala da je ostala u Egiptu, možda bi bila samo jedna od mnoštva bezimenih koje se nude na crnom tržištu bogatim kupcima. Ovako, uplela je sudbinu s našom pa kako joj bude. U svakom slučaju ovde je jedinstvena.
Koliko autora Beogradske knjige mrtvih interesuje ezoterija?
Fenomenološki, ezoterija me zanima u domenu drugačijeg viđenja sveta, različitih promišljanja i sagledavanja stvarnosti. Nisam se bavio proučavanjem tajnih formula, obreda ili magijskih postupaka. Više me interesuje odakle potiče ljudska sposobnost da tako izmašta sve ono što ne ume da objasni. To me je podsetilo na književnost. U tom smislu, knjiga mrtvih je posebno zanimljiva jer nudi konkretne načine kako da posle smrti uspešno savladate sve prepreke koje vas očekuju i sebi obezbedite udoban zagrobni život. Bilo je uzbudljivo proučavati kolektivno nesvesno starih Misiraca. Osim drugačijeg pogleda savremenog čoveka na smrt, strah od nje ostao je isti.
Tokom čitanja knjige na trenutke sam imao utisak kao da čitam neku epizodu Dampira ili Dilana Doga. Da li je to slučajnost ili su možda ovi stripovi uticali na Vaš rad? Da li čitate stripove?
Odlično ste primetili tu stripovsku atmosferu koja nije nimalo slučajna. Dampira, nažalost nisam čitao, ali Marti Misterija – detektiv nemogućeg – bio je junak mog detinjstva. Jako sam želeo da budem kao on i siguran sam da je to ostalo zabeleženo negde u podsvesti. Posle je došao i Dilan Dog koji je više naginjao elementima horora, ali sam i njega voleo da čitam. Naravno, kao i čitavu plejadu likova: crnohumorni Alan Ford, uglađeni mađioničar Mandrak, buntovni Mister No, mačkasta Modesti Blejz, šmekerski Rip Kirbi, džangrizavi Baja Patak i pustolovni Srebrni letač. Nedavno sam u Briselu posetio Muzej stripa i najviše se zadržao kod dela u kojem su objašnjavali različite načine pisanja scenarija za strip, što mi se učinilo jako zanimljivim. Voleo bih da se u budućnosti okušam i u tome.
Vaš prethodni roman bila je ljubavna priča, sada je u pitanju neka vrsta krimića sa fantastičnim elementima. Kako birate teme za pisanje? Šta planirate sledeće? Ljubavni slučaj prvog srpskog vampira Save Savanovića, možda?
Savanović je za književnost izuzetno zahvalan lik, ali potrebno ga je postaviti u drugačiji kontekst kako bi ta priča dobro funkcionisala. Ako mi nešto neobično padne na pamet, što da ne? Volim slovensku mitologiju i mislim da će se o njoj tek pričati kroz različite motive i knjige jer je nedovoljno istražena. Nedavno sam napisao priču koja se dotiče teme vlaške magije. To je čitav svet za sebe, kao da ste na poslužavniku dobili pregršt materijala za razmišljanje. Moj prvi roman „Kolaž za dvoje“ jeste bio ljubavna priča čija se radnja dešavala po beogradskim kafićima, kako su i poglavlja bila koncipirana. „Beogradska knjiga mrtvih“ jeste krimić sa fantastičnim elementima i govori o smrti, ali i tu se krije ljubavna priča, doduše neobična, ali ipak je tu. Ljubav i smrt su dve osnovne teme književnosti tako da se na kraju, kao i u životu sve svodi na njih. Sve što mi prođe kroz glavu, što pročitam, vidim ili čujem može da bude tema za pisanje. One koje ostanu zapamćene, koje me prate i zapitkuju kada ću se pozabaviti njima su one o kojima pišem.
Zašto ste se odlučili na karijeru pisca, a ne, na primer, slavnog tenisera?
U pravom životu sam oralni hirurg, a u onom izmaštanom, pisac. Prvo je zanimanje, a drugo vokacija. Naizgled to su dve dijametralno suprotne sfere, ali meni je taj spoj sasvim prirodan. Moj stil pisanja je hirurški: precizan, bez suvišnih pojedinosti, pravo u srž. S druge strane, pošto kod nas niko ne živi isključivo od pisanja, finansijska sigurnost mi dozvoljava da pišem ono što želim i ne pravim kompromise niti podilazim vladajućim trendovima.
Biti pisac deluje veoma lako. Sedite u udobnoj stolici u toploj sobi i pišete. Da li je to, na osnovu Vašeg iskustva, zaista tako ili se iza svega krije neka malo drugačija istina?
Spoljašnje okolnosti svačijeg spisateljskog iskustva su šarenolike: neko je u toploj sobi, neko u kafiću, motelu, na plaži ili u metrou. Ali nema tu mistifikacije, ako uživate dok pišete, čak i kada se mučite, ne ide vam i hoćete sve što ste napisali da bacite u đubre, vi ste ipak pisac. Sve ostalo što dolazi posle su tehnikalije.
Šta bi ste poručili mladim ljudima koji žele da se bave pisanjem?
Kratko i jasno: da mnogo čitaju i mnogo pišu, ne odustaju nikada, ali i da imaju neko zanimanje od kojeg će moći da žive.
U Vašoj biografiji piše kako putujete po svetu i književnosti. Koja su Vaša omiljena mesta koja ste do sada posetili i pročitali?
Uspomene sa putovanja me mesecima drže u oblacima i pomažu da se lakše suočavam sa životom. Svako mesto koje posetim ostavlja u meni poseban trag. U Londonu se osećam kao kod kuće i volim to pulsiranje energije i osećaj da ste u epicentru dešavanja, ali baš zbog toga ne bih živeo u njemu. Grad po mojoj meri je Beč. Omiljeni su mi i mali gradovi bogati zanimljivim pričama kao što je Vinčester, u čijoj katedrali se čuva okrugli sto kralja Artura i u kojem je umrla Džejn Ostin. Briž je gradić u kojem imate utisak da ste, dok šetate njime, glavni junaci neke bajke. Krivi Vir u podnožju Rtnja je nestvarno mesto koje vam obnavlja gradom istrošene baterije. Često mi je potrebno neko vreme da razlučim da li neka misao pripada likovima knjige koju sam pročitao ili je deo mog sećanja. To mi se dešavalo sa Dorijanom Grejom, Gregorom Samsom, Mersoom, Danijelom Leverkinom. S druge strane, nije ni bitno, kada se iskustva putovanja po svetu i književnosti pomešaju i žele da pobegnu na belinu monitora počinje pisanje.
Koji je Vaš omiljeni književni citat?
Omiljeni citati se vremenom menjaju, trenutno je to Bukovski: Moramo uneti
sopstveno svetlo u
mrak.
Niko to neće
učiniti
umesto nas.
06/02/2016