U “Beogradskoj knjizi mrtvih”, važnu ulogu igra beogradska mumija. Kako ste se zainteresovali za Nesmina i njegovu priču?
Za Nesmina sam saznao kada je pre nekoliko godina u novinama izašao članak o tome kako se beogradska mumija raspada zbog neadekvatnog održavanja i da nema novca za nabavku staklene vitrine u kojoj bi se čuvala. Činjenica da sam Beograđanin, a da nisam imao pojma da u gradu postoji mumija zagolicala mi je maštu. Polako sam otkrivao priču o putovanju posmrtnih ostataka staroegipatskog sveštenika od Egipta do Srbije. Najzanimljiviji mi je bio podatak da se pod levom miškom mumije nalazi primerak Egipatske knjige mrtvih koji je deblji od ostalih pronađenih po svetu, što je značilo da sadrži neke nepročitane delove. A onda je mašta preuzela kormilo.
Mumija je svega nekoliko puta bila izlagana bez poklopca, a svojevremeno je čak “skupljala prašinu” po skladištima. Da li mislite da javnost dovoljno zna o njoj?
Na sreću, Nesmin je sada zbrinut. Čuva se u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta pod odgovarajućim uslovima vlažnosti i temperature tako da zainteresovani, pored onoga što mogu da nađu na internetu, imaju priliku da ga vide i saznaju nešto više o njemu. Kada je mumija stigla u Srbiju, pre više od sto dvadeset pet godina, izazvala je veliko interesovanje. Onda su ratovi, nebriga i nezainteresovanost nadležnih tumbali Nesmina od nemila do nedraga i nazad. Prvobitni stakleni kivot u kojem je čuvan razbili su geleri prilikom Mekenzenovog bombardovanja Beograda. Posle toga mumija je prebačena u podrume Narodnog muzeja. U kutiju sa sarkofagom ubacivani su novčići, opušci, iscepane karte. Jedno vreme bila je i Muzeuju nesvrstanosti u tadašnjem Titogradu, da bi se na kraju ponovo skrasila u Beogradu. Međutim, još uvek nije dovoljno poznata i priznata da bi postala deo turističke ponude Beograda.
Da li mislite da je javnost dovoljno upućena u zanimljivosti iz domaće istorije?
Ne znam kako je danas, ali kada sam ja išao u školu predavanja iz istorije bila su puko nabrajanje faktografije koju smo zaboravljali čim bismo dobili ocenu. Sećam se da je jedino bilo važno da znamo godine dešavanja bitaka i ustanaka. Nije mi bilo jasno kako je istorija učiteljica života ako su cifre bile jedino što se tražilo da zapamtimo. Tu je, valjda, matematika nadmoćnija. Meni su uvek bile zanimljivije priče iz svakodnevnog života ljudi; šta su radili, čime su se bavili, o čemu su brinuli i čemu se nadali. Mislim da se i dalje akcenat više stavlja na naš ratnički kolektivni kod, a manje na te zanimljivosti iz ostalih oblasti postojanja na koje možemo da budemo takođe ponosni i koje mogu da nam pomognu da bolje sagledamo trenutak u kojem živimo. Evo na primer, dugo vremena nisam čuo da neko pominje kako je vreme postojanja vinčanske kulture bio najduži period mira u čovekovoj istoriji. Trajao je hiljadu godina. Ili da je, osim u stručnoj javnosti i njegovom rodnom Mokrinu, neko pominjao Hadži Pavla Riđičkog koji je u osamdeset drugoj godini sa putovanja po Egiptu doneo Nesmina i poklonio ga svom narodu. Čovek je bio advokat, zemljoposednik, plemić, član Matice srpske, mecena. Nezamislivo za današnje vreme.
Ko su Vaši omiljeni pisci i zašto?
Pobornik sam biblioterapije tako da za svako raspoloženje imam omiljenog pisca. Ako bih baš morao da se odlučim ko je u svakoj prilici dobar izbor, onda su to od stranih: Murakami koji vas tera da proširite um i razmišljate na drugačiji način, Kafka jer briše granicu između stvarnosti i fantastike i Man zato što vas uvlači u svoj svet iz kojeg se nevoljno vraćate. Od domaćih: Valjerević jer bilo u stihu ili prozi razume kako život ovde izgleda. Dubravka Ugrešić zbog slojevitog promišljanja sadašnjeg trenutka, beskrajne duhovitosti i fine ironije, Isidora Sekulić, velemajstorka jezika i nenametljive melanholije.
Da li je jedan oralni hirurg odjednom shvatio da u njemu “čuči” pisac, ili je to oduvek znao?
Oduvek sam znao samo je bila potrebna hrabrost i povoljan sticaj okolnosti da se upustim u pustolovinu pisanja. S jedne strane to je vrlo lični proces, a s druge, izloženi ste sudu čitalaca. Kada to uravnotežite možete da uživate u zadovoljstvu koje vam pruža osećaj stvaranja novih svetova.
Vaš prvi roman bio je ljubavni, ovaj je, da ga ne nazivamo “krimićem”, mešavina misterije i istorije. Da li već imate planove i temu za sledeći?
„Kolaž za dvoje“ je ljubavna priča koja se odvija po beogradskim kafićima. Glavni junak ih posećuje kako bi preboleo nedavno okončanu vezu. „Beogradska knjiga mrtvih“ jeste po strukturi krimić, ali u njoj ima fantastičnih zaokreta. U suštini, volim da se igram žanrovima i prilagođavam ih onome što želim da kažem. Imam zadat okvir koji moram da poštujem, a opet napravim takve unutrašnje izmene da to ipak bude nešto drugačije. Trenutno se bavim temom vremena i pišem zbirku međusobno povezanih priča. Još uvek ne nazirem kuda će me sve to odvesti.
Na koricama Vaše knjige navodi se da volite britanski humor, šta mislite da “nedostaje” srpskom humoru?
Britanski humor podrazumeva apsurd, ironiju, teme kojima se bavi nisu uvek politički korektne i gledan sa strane može ponekad da bude i uvredljiv. Svetao primer su, naravno, Pajtonovci koji su napravili preokret. Mi smo narod koji smišlja sjajne viceve, često vrlo morbidne, ali delotvorne kao ventil protiv svakodnevnih problema. Imali smo nekada i odlične televijske serije poput Pozorišta u kući. Osim Nušića i Dušana Kovačevića naši pisci kao da se boje da pišu duhovite knjige. Hašek je od Švejka napravio brend, da se izrazim tržišno, a ono o čemu je pisao nije bilo nimalo naivno. Ono što nam se trenutno nudi je fiziološki humor, dnevnopolitičke pošalice i ismevanje bilo kakve drugačijosti. Meni to nije smešno.
Na Vašem Instagramu mogli smo da vidimo brojne lepe slike sa putovanja, koje su Vaše omiljene destinacije za putovanja i zašto? Koja Vam je destinacija iz snova koju još uvek niste posetili?
Drago mi je da su vam se dopale fotografije. Trudim se da uhvatim prizore koji kasnije mogu da mi posluže kao osnova za pisanje. Za ostalo uvek možete kupiti razglednice ili skinuti savršene fotke s neta. Putovanja su moji pokretači. Odredište nije toliko bitno, radost je uvek ista. Često putujem u Englesku kod prijatelja i tamo se osećam kao kod kuće. Volim magiju mora, ali ne i izležavanje na plaži. Ako uspem da pomirim to dvoje, kao u Istanbulu, onda je to pun pogodak. Japan i Island, dva posebna ostrva, su na vrhu liste destinacije iz snova. Cvetanje trešanja, Murakamijev komšiluk, gejziri i odsustvo rastinja. Već miriše na neku priču.
Kada biste mogli da posetite jednu destinaciju iz neke knjige (izmišljenu, ili stvarnu ali u nekom drugom vremenskom periodu), za koju biste se odlučili i zašto?
Oduvek me je zanimalo kako izgleda taj put od žute cigle i šta ima da kaže u svoju odbranu čarobnjak iz Oza. Voleo bih da napišem njegovu biografiju.
http://mondo.rs/a894324/Zabava/Kultura/Aleksandar-Petrovic-Beogradska-knjiga-mrtvih.html