O knjizi Aleksandra Petrovića, Beogradska knjiga mrtvih već smo imali prilike da pišemo, a Sledeća dobra knjiga ima tu čast da sada i ugosti autora tog fenomenalnog romana. Aleksandar Petrović ima 42 godine, relativno je novo ime u domaćoj književnosti, iako mu je Beogradska knjiga mrtvih drugi po redu objavljeni roman. Po profesiji je oralni hirurg, živi i radi u Beougradu. Uvek susretljiv, vedar i prijatan, što smo iskoristili da mu postavimo par zanimljivih pitanja o njegovoj novoj knjizi, koja je inače pobudila veliko interesovanje na našem blogu.
Aleksandre, kao prvo, dobro nam došli.
Vladimire, hvala što ste me pozvali. Pre svega lep pozdrav vama i čitaocima vašeg bloga. Drago mi je da je „Beogradska knjiga mrtvih“ bila zapažena, ali to je i vaša zasluga jer ste napisali sjajan prikaz čije delove sam koristio u okviru promocije knjige.
Vi ste po profesiji oralni hirurg. Nadamo se da ćete u toj ulozi što manje trebati našim čitaocima. To je najkompleksnija grana stomatologije koja zahteva veliku preciznost, veštinu i znanje. Oralni hirurg zvuči jednako moćno kao da za nekoga kažete da je astronaut ili nuklearni fizičar. Kako je jedan oralni hirurg postao pisac? Kako spajate svoju lekarsku profesiju sa vašim pozivom umetnika?
Kada pogledam unazad rekao bih da je pravi poredak zapravo bio kako je pisac postao oralni hirurg. Izabrao sam sigurniji put – traženo zanimanje. Pomoglo je i to što smatram da oralna hirurgija ima smisla i da pomaže ljudima (bez obzira na uvreženo mišljenje). Sve su to bila utešna objašnjenja koja su me uz sticaj okolnosti doveli do ovoga što sam danas. Ne mislim da je to ni dobro, ni loše. Jednostavno, to je moj put. U tom smislu, profesija i poziv se međusobno nadopunjuju, međusobno se bodreći i podržavajući jedno drugo.
Beogradska knjiga mrtvih već u svom naslovu krije jasnu analogiju sa egipatskom knjigom mrtvih. Jedan od junaka vašeg romana je mumija Nesmin. Stvarna egipatska mumija koju je somborski plemić Hadži Pavle Riđički još krajem 19. veka doneo u Srbiju. Meni kao velikom ljubitelju arheologije faraonskog Egipta ovo je i samo po sebi zanimljivo. Kako je Egipat postao inspiracija za vašu knjigu?
U trenutku kada sam završio čitanje članka o zapuštenom stanju beogradske mumije koja se zbog nebrige raspada, znao sam da će mi to biti tema sledećeg romana. Nesmin je bio savršena metafora našeg odnosa prema kulturnim vrednostima. Ono od čega bi drugi napravili atrakciju, mi smo pustili da godinama propada. Da se napravi anketa po Knez Mihajlovoj, mnogi ne bi ni danas znali da na stotinjak metara od njih posle smrti boravi staroegipatski sveštenik. Kada sam definisao temu kojom želim da se bavim, zaronio sam u proučavanje zadivljujuće egipatske civilizacije. Poseban primerak Egipatske knjige mrtvih koju drži Nesmin bila je povod za moja razmišljanja o životu, smrti, zaslugama, krivici. Sve u svemu jedno jako zanimljivo putovanje. Uživao sam dok sam pisao roman, a to je za pisca najvažnije.
Egipatska mumija Nesmin se i danas nalazi u depoima Narodnog muzeja u Beogradu. Da li ste možda imali priliku da je vidite?
Tokom Dana Evropske baštine koji se organizuju sredinom septembra, za posetioce se otvara i Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta u Kapetan Mišinom zdanju. Cela egipatska postavka, koja osim mumije i sarkofaga sadrži amulete, ogrlice, ušabti statue (koje bi trebalo da zamene pokojnika u obavljanju fizičkih poslova u zagrobnom svetu) i mnoge druge eksponate, zaista je posebna. U vitrini od neprobojnog stakla, pod kontrolisanim uslovima vlažnosti i temperature vazduha čuvaju se Nesminovi ostaci. Zanimljivo je da okosnicu romana čini i priča o nabavci te vitrine. Više od dve decenije trajala je borba da se obezbede sredstva za kupovinu nemačkog proizvoda, da bi na kraju nadležni u gradu Beogradu zajedno s našim inženjerima smestili Nesmina u providno konačište iz domaće radinosti koje je bilo upola jeftinije, a funkcionalno. Taj susret s Nesminom nagnao me je da prepravim treću verziju romana u konačnu, četvrtu.
Sem mumije i ezoteričnih motiva drevnog Egipta koji je istinski oplemenjuju, Beogradska knjiga mrtvih je u suštini klasičan kriminalistički roman. Osnovu vašeg krimi zapleta čini nestanak Isidore, arheologa koji vrši proučavanje mumije. Kao i istraga koju tim povodom vodi policijski inspektor Nebojša Radić. Da li u svetu literature postoji neko ko vam je poslužio kao inspiracija kad je ovaj žanr u pitanju? Da li možda pratite sada toliko popularne skandinavske krimiće?
Volim neobične krimiće koji na neki način prevazilaze žanr. Bilo radnjom – kao što su Zločin i kazna, Ime ruže ili Poslednja knjiga, ili upečatljivim glavnim likovima: Poaro, Volander, inspektor Rebus, Saga Noren. Skandinavski krimići su posebno zanimljivi zbog mračne atmosfere i posebnog okruženja. Spoj surove klime i socijalnog blagostanja koji kao jin i jang utiču na ljudsku psihu. Uživam u njima. Večito nadahnuće potiče iz sveta stripa, Marti Misterija, detektiv nemogućeg.
Beogradska knjiga mrtvih ipak nije samo običan krimić ili triler. Vaši zapleti i misterije u koje uvlačite čitaoce imaju svoj dublji smisao i univerzalno značenje. U kojoj meri je kriminalni zaplet samo umetnički okvir preko kojeg vi analizirate svet intriga i kompleksnih međuljudskih odnosa?
Munjevit napredak savremenog društva na svim poljima kao rezultat ima prividnu pojavu mnogobrojnih sloboda i mogućnosti izbora. S druge strane sveprisutno nezadovoljstvo dovelo je do porasta stope zločina i surovosti načina njihovog izvršenja. Krimići govore upravo o takvim pojavama u društvu i mislim da su zato pogodan medijum za progovaranje o dubljim društvenim problemima. Ako ih čitate na pravi način, krimići nisu laka literatura. Što je manje opisa krvavih pojedinosti i nepotrebnih mučnih scena, to je njihovo subverzivno dejstvo ubojitije.
Beogradska knjiga mrtvih ima i tu neku svoju, da je nazovemo, filozofsku stranu. To je knjiga koja postavlja ozbiljna pitanja koja se tiču smisla života i ljudskog postojanja. Ljudska težnja ka besmrtnosti je motiv koji neprestano provejava kroz vaš roman…
Ljubav i smrt su dva osnovna motiva u književnosti. Večnost ih spaja. A težnja ka besmrtnosti je naše nastojanje da izađemo na kraj sa svim tim temama koje nadilaze svakodnevno postojanje. Meni je kao piscu jako zanimljivo da se poigravam time i da kroz priču o vrlo konkretnim, pomalo banalnim dešavanjima dođem do razmišljanja o neprolaznosti, smislu i drugim velikim pitanjima.
Kao relativno nov pisac koji još uvek nema izgrađeno ime na našoj književnoj sceni, niti velikog izdavača iza sebe, reklamu ili pristup masovnim medijima… Kako se borite za svoje mesto pod suncem?
Inat je dobar pokretač ako znate kako da ga upregnete u svoju korist. Dok sam pisao „Beogradsku knjigu mrtvih“, zarekao sam se da ću uraditi sve što je u mojoj moći da je približim što većem broju čitalaca. Nazvao sam to projektom gerilske književnosti. I kao što to obično biva u životu, kada se svim srcem usredsredite na nešto, vrata počinju da se otvaraju. Upoznao sam mnogo divnih ljudi koji su bili voljni da pomognu, pročitaju knjigu, daju svoj sud. Neka čitanja su i meni otvorila oči, objasnila mi šta se dešavalo u mojoj glavi tokom pisanja, čega nisam ni bio svestan. Naravno, ima tu i potpunog ignorisanja, neodgovaranja na mejlove i poruke, lažnih obećanja, ali oni neće umanjiti uživanje u svemu ovome što se trenutno dešava oko mene.
I za sam kraj, šta od vas možemo očekivati u budućnosti? Da li planirate da ostanete u kriminalističkom žanru? Ili će vaša sledeća knjiga biti nešto sasvim novo?
Sve zavisi od teme koja me bude zaokupila. Ona nameće žanr. Meni je zabavno da se poigravam njima i iznutra menjam strukturu. Pisanje krimića bio je maratonski posao i zahtevao je veliku preciznost i vladanje detaljima. Sigurno ću se ponovo okušati u tome jer su me već pitali da li će biti nastavka i neke nove pustolovine inspektora Radića. Trenutno pišem roman sastavljen od priča koje će se na različit način baviti pojmom vremena.
14/03/2016 http://sledecadobraknjiga.com/2016/03/14/intervju-aleksandar-petrovic-pisac-krimica-koji-prevazilaze-zanr/