Spasena se probudila u praznom vagonu, glave naslonjene o staklo. Rukavom je obrisala površinu zamagljenu dahom. Bez uspeha. I dalje ju je okruživao mrak. Napipala je bravicu za otvaranje prozora, pritisnula je. Unutrašnjost kupea ispunili su hladan vazduh i tišina.
Podigla je noge na sedište i prekrstila ih.
Poslednje čega se sećala bio je žamor i žuta linija na železničkom peronu. Pogledala je sat koji je visio s tavanice. Red vožnje se poštovao u minut. Automatski glas najavio je dolazak voza, upozorio putnike da paze na uzan prostor između ivice betonskog prilaza i stepenica za izlaz iz vagona. Spasena je ovo upozorenje svakodnevno slušala nekoliko desetina puta, usvojivši ga poput mantre kako bi lakše pregurala dan.
Taj zazor na koji su nadležni podsećali osećala je celim telom.
Od kuće je otišla pre sedam godina. Posmatrala je reku ljudi koja je mesecima proticala pored njene kuće na obodu varošice, u kojoj je živela sa majkom i bakom. Bili su iscrpljeni, gladni, uplašeni. Neki od njih vodili su decu sa sobom. Predveče, pokraj puta, pod krošnjama, gde god da su se zatekli, prostirali bi ćebad, jedni pokraj drugih. Muškarci su pušili i tiho razgovarali. Žene pokušavale da pripreme obrok. Mališani su kroz igru izazivali maštu. Spasena im je krišom, da ne primete sustanarke, odnosila vodu i nešto hrane, obično prženice koje su preostale od večere.
Zahvalno joj se osmehujući Putnici su je primili kao svoju. Lako su se sporazumevali. Ako bi im ponestalo reči jezika koji su svi govorili, nadoknađivali su to rukama ili upiranjem prstom. Učila je mališane da igraju klikere koje im je poklonila. Imala ih je mnogo, ali od kada je prerasla druženja sa dečacima, stajali su neupotrebljeni. U ovoj grupi se po prvi put osetila prihvaćenom. Oni nisu znali za njen dar. Pokazivala im je od svoje ličnosti samo ono što je želela.
Kada su se te večeri oprostili od nje, najavivši da ujutru kreću dalje, spakovala je ranac, neophodna dokumenta i tri klikera. Troperac u bojama zastave zemlje iz koje je odlazila, porcelanac koji je je osvojila pobedivši svoju dvanaestogodišnju simpatiju i džombu skerletnog preliva koju joj je ostavio otac, jedinog puta kada je došao da je vidi. Bez reči su je prihvatili na začelju kolone. Nepokolebljiva nada koja im je plamtela u očima od prvog trenutka kada ih je ugledala, uverila ju je da je donela pravu odluku.
Spasena napipa tašnicu pored sebe. Izvuče mobilni telefon. Pritiskala je dugmiće, klizila jagodicom prsta po ekranu, ali nije uspela da ga oživi. Torbica je bila mala, i jedino što je mogla da stavi u nju bili su novčanik, tri klikera i paklica cigara sa upaljačem. Upalila je jednu i povukla dim. Očekivala je da će se oglasiti neki od požarnih detektora, no sve je i dalje bilo mirno.
Od kada se doselila u novu domovinu vreme nije merila danima koji su proticali. Bili su manje-više isti. Putovanje od kuće do posla, radno vreme, povratak u mali stan u kom je, čim bi otvorila oči, videla mikrotalasnu rernu koja je stajala na polici iznad sudopere. Primećivala je da sve češće ne može da se seti reči maternjeg jezika i da ih zamenjuje novonaučenim. Novi život može da opstane samo ako se poništi stari, mislila je. Izbegavala je da sluša vesti iz domovine, čita pisma koje su joj majka i baba slale. Verovatno su se žalile na nemaštinu, novac im je svejedno slala svakog meseca. Želela je da se usredsredi na sebe, na promenu. Kao da je primorana da i dalje korača u ružnim i tesnim cipelama. Kakve bi želela da izgledaju nove, nije znala. Nastavljala je da hoda, bez obzira na bol.
Kada se pridružila Putnicima nije pitala koji im je krajnji cilj. Jedino je bilo važno napraviti sledeći korak. Išla je po strani, ne želeći da smeta. Malo je govorila, više slušala i posmatrala. Često se pominjao nekakav tunel. Znala je šta je to, ali nikada do sada nije videla pravi. Nošena poletom, nije se opterećivala pričama uvijenim u strepnju. Uživela se u putovanje. Svaki trenutak ovog pohoda bio je deo onog života koji ju je mimoilazio dok je živela u malom mestu. Njeni novostečeni prijatelji nosili su mnogo teži prtljag od onog na leđima. Izbegavali su da pričaju o tome. Prošlost je nepotrebno isisavala energiju neophodnu za dalji napredovanje. Samo bi se ponekad noću probudila kada bi čula iznenadni dečiji vapaj i majčinu uspavanku koja je delovala i na nju.
Kako bi prekratila vreme vežbala je svoj dar na saputnicima. Kao i svi njeni ženski preci, Spasena je bila provodadžika. Svi iznad glave imamo kuglicu određenog preliva koja se vrti u smeru kazaljke na satu. Ako se boje slože i kuglice krenu da se vrte na drugu stranu, poklapanje je potpuno. Usrećila je tako mnoge sugrađane. Kao svi pokloni i taj je imao cenu. Žena koja poseduje ljubavni vid, osuđena je na samoću. Imala je pravo samo jednom da se sjedini s muškarcem. Kada joj je baka saopštila pravac sudbine koju je trebalo prihvatiti Spasena je odbila tu mogućnost. Odlučila je da bude poslednji izdanak te ženske loze. Baka i majka joj to nikada nisu oprostile jer su, prestavši da se bave poslom, sve nade polagale u nju.
Iznad glava Putnika nije videla ništa. Međutim, osećala je ljubav koja ih je prekrivala poput oblaka. Jedino tako su mogli da prežive ono što ih je očekivalo u pohodu. Uspevali su da se nose sa neizvesnošću, surovim okruženjem, ranama na stopalima.
Zadrhtali bi samo na pomen tunela.
Spasena zgnječi opušak o metalni prozorski okvir i baci ga u mrak. Kresnula je upaljač. Plamen se povećavao i smanjivao kako je palcem pomerala metalni točkić. Pogledala je na brzinu oko sebe, nije uspela da razabere obrise. Vratila je upaljač u torbicu i nastavila da sedi.
Ispred tunela dočekala ih je ulogorena prethodnica Putnika. Danima su pokušavali da se probiju do ulaza koji čuva policija. Dovedeni su psi, podignute ograde od žice, nameštene kamere, kontrolisan saobraćaj, detaljno pregledani vozovi. Dugački podzemni hodnik vodio je ispod mora do ostrva koje im je bio krajnji cilj. Nekoliko njih je stradalo pred sam kraj puta. Skriveni mrakom, grčevito se držeći za ciradu na krovu kamiona, skliznuli su kada je ubrzavao na izlasku. Drugi su pali pod točkove teretnog vagona preskačući iz jednog u drugi. Jurili su ih po nevidelu kao životinje. Uhvaćeni su kada je vazduh koji su izdisali uzbunio precizne uređaje za merenje povećanog nivoa ugljen dioksida.
Spasena se pridružila svojoj grupi kada su krišom ušli kroz otvor. Nove pridošlice skretale su pažnju Uniformisanima tako da su se neopaženo provukli ispod ograde i dospeli do ulaza. Zapahnuli su ih izduvni gasovi. Od strujanja vetra zacrvenele su joj se oči. Probili su su do čelične ograde na sredini prolaza, granice između dve zemlje. Njeni prijatelji su se okupili u krug. Najstariji od njih je u ruci držao klikere. Svi su ispružili dlanove. I ona je učinila isto. Devojka pored nje dobila je gvozdenca. Tiho je uzdahnula. Ostali su joj prišli i zagrlili je. Pozdravila se sa svima i potrčala ka carinicima, vičući. Brzo su se sjatili oko nje. Njuškali su je psi držani na kratkom povocu. Policajci su joj strogim glasom tražili dokumenta, a ubrzo je prišla i žena da je pretrese.
Više nisu imali vremena za čekanje. U polumraku napipavali su zidove tunela, ćutke ubrzavajući korak. Iznenada začuše povike posle kojih su mrak rasparali snopovi baterijskih lampi. Spasena je potrčala ostavljajući za sobom kakofoniju naredbi, jecaja, dahtanja kučića, prepipavanja tela, zveckanje klikera koji padaju na beton. Znala je da ne može nikom da pomogne. Videla je svetlo na kraju prolaza i hitala je pravo ka njemu.
Izašavši napolje, dobrodošlicu joj je poželeo svež morski vazduh. Kiša je sipila, ali joj nije smetalo. O vremenu, načinu života, navikama stanovnika i istoriji zemlje u kojoj se konačno obrela znala je dosta. Prihvativši da nikada neće moći da uživa u ljubavi na način na koji je to bilo dato običnim smrtnicima potražila je utehu u ljubavnim romanima. Najviše je volela tri sestre spisateljice. Kako bi se što više utopila u okruženje aristokratije i svakodnevicu otmenih zdanja na velikim seoskim imanjima, proučavala je enciklopedije. Saznala je kako ovde ljudi retko menjaju mesto u društvenom sistemu dobijeno rođenjem, iako su prividno izbrisane te razlike.
Ispred sebe je ugledala teretni voz koji se zaustavio pred signalizacijom. Uskočila je u poslednji vagon i smestila se pored kartonskih kutija uvijenih u plastiku. Kompozicija se zaustavila posle nekoliko sati jednoličnog klackanja. Sačekala je da utihnu glasovi. Iskočila je iz voza obrevši se na poslednjem peronu železničke stanice sačinjene od narandžaste cigle. Ceo prostor natkriljivala je olučasta kupola od stakla i metala.
Spasena nije ni slutila da će joj ovo mesto obeležiti novi život.
Tumarala je po mraku. Dodirivala je zidove vagona, otvarala vrata kupea, spuštala prozore. I dalje je sve bilo tiho. Preko spojnice prešla je u sledeći kupe.
Prvu noć prespavala je u obližnjem parku, mestu okupljanja onih koji su uspeli da se dokopaju obećane zemlje. Ponovo se osetila sigurnom među neznancima. Ipak, sutradan je otišla. Nije želela da bude tu kada stignu vesti o dešavanjima u tunelu. Osim toga, ako ostane u toj zajednici jedobrazne ljubavi, koju je osetila i u ovoj grupi, njen dar će početi da bledi.
Prepustila se ulicama. Uživala je posmatrajući prolaznike, zgrade, čudne, a tako prirodne spojeve starog i novog. Prateći bakicu sa velikim okruglim naočarama za sunce koja je u dečijim kolicima vozila psetance dospela je do prodavnice sendviča. Na izlogu je pored reklamnih fotografija bio zalepljen oglas da traže radnicu. Vlasnik, kojem se desna obrva dizala i spuštala poput pijavice, odmerio ju je od glave do pete. „Posao je prost. Smeškaš se i prodaješ sendviče. Kada ponestane, naručiš nove. Ništa ne petljaš oko njih. Ne vadiš ih iz celofana. Imaš pravo na sendvič dnevno. Pretpostavljam da nemaš papire. Dok to ne središ, plata će ti biti tri’es posto manja. Odgovara?“ Spasena se upiljila u crnu lopticu iznad njegove glave. Ona je mogla da poklopi sve druge boje. Nasilno se slagala sa svakom. Klimnula je glavom. „Kad možeš da počneš?“„Odmah“, odgovorila je tiho.
Gazda je pošao s njom. Spustili su se pokretnim stepenicama u toplu utrobu metroa i izašli četiri stanice kasnije. Kako su se približavali izlazu pred njima se pomaljalo zdanje od narandžaste cigle. Spasena je glasno uzdahnula. „Sve u redu?“ pitao ju je šef. „Jeste, jeste, savršeno.“
Kiosk sa sendvičima nalazio se neposredno pored rampe za perone. Spasena je naknadno saznala da su se prodavačice na ovom mestu često menjale. Mnogo kupaca, stalno stajanje, bez odmora. Njoj to ništa nije smetalo. Čim je dobila ključeve rešila je da za prvo vreme ovde i prespava.
Radni dan jeste bio naporan. Spasena je bila srećna što može da se zaokupi nečim. Sećanja, teža od olova, vukla su je na dno. Želela je da konačno čuje sebe. Kada bi unutrašnja buka postala preglasna posmatrala je okolinu. Stanica je bila velika, prometna. Njen ritam podsećao ju je na simfoniju. Jutarnje bujice užurbanih građana oko podneva je smenjivao sporiji tempo putnika iz vozova koji su dolazili sa kontinenta. Košnica se ponovo punila oko šest popodne i smirivala tek posle devet kada je opet sve postajalo opuštenije. Ovde je imala savršenu priliku da vežba i proširi svoj dar. Kuglice istih preliva sijale su iznad najrazličitijih glava. Ne uvek nužno muških i ženskih, sličnih godišta, puti ili verovanja. Viđala je ona to i ranije, ali su baka i majka tim meštanima govorile kako ne mogu da vide ko je dobar za njih ili da još nije vreme da se skrase. Kako se njena prijemčivost pojačavala, sve više je želela da pomogne, barem svakodnevnim mušterijama među kojima je bilo već nekoliko kandidata. Po prvi put je vodila dnevnik: ime, kada dolazi, šta naručuje. Onda bi malo popričala s njima: šta vole, čime se bave, šta ih pokreće. Zapričavala bi ih, odugovlačila sa pakovanjem sendviča. Zatim je smišljala kako da ih spoji. Ograničila se samo na one u jutarnjem špicu. Vozovi su išli na svakih nekoliko minuta tako da ako se i malo duže zadrže neće kasniti na posao. Tada su bili prijemčiviji za predloge, za razliku od popodneva kada bi se iscrpljeni vraćali sa jedinom željom da vožnja do kuće prođe što brže.
Saosećala je s njima, delili su istu sudbinu. Od prve plate iznajmila je skroman stan na obodu grada. Od posla su je delili dve železničke stanice i tri tunela. Čim bi sa svetla zašli u mrak navirala joj je bujica pitanja: Ima li ovo što radim bilo kakvog smisla? Sutra da umrem, da li bi neko žalio za mnom? Da li je trebalo da odem od kuće? Ko sam ja? Šta želim? Da li je ovo sve što mogu da očekujem? Da li će mi se pružiti još koja prilika? Postoji li neko ko može da me shvati? Bez vremena za odgovore, pred očima bi joj se zavrteo skerletni kliker u kojem su se, nalik čarobnoj kugli, ređale zaboravljene scene. Leži na na krevetu zadubljena u knjigu. Viljuškom umače parčiće hleba u mleko pa u razmućena jaja i dodaje majci koja ih stavlja u vreo tiganj. Oslonjena na drvo duboko diše nakon što joj izletela iz kuće pošto joj baka otkrila porodičnu tajnu. U vreći za spavanje, zagledana u zvezde, osluškuje disanje usnulih saputnika. Trči ka svetlu na kraju tunela. Kroz prorez na kiosku posmatra putnike.
Napipala je sedište odmah po ulasku u vagon. Sela je i ispružila ruke tražeći prekidač lampice koja je stajala blizu prozora na stolovima vagon restorana. Slaba treperava svetlost je obasjala prostoriju. Podigla je svetiljku, ali se ugasila. Ostali stolovi bili su takođe prazni. Spasena je poslednji put jela sinoć na venčanju. Dugo vremena joj je trebalo da spoji mladence. Parovi sa belim kuglicama bili su retki i posebno osetljivi. Na kraju se ipak sve dobro završilo i zbog toga je bila ponosna na sebe. Iznenadila se kada je zatekla pozivnicu zadenutu u vrata kioska. Ostala je do samog kraja zabave. Prijalo joj je da bude okružena radošću, slatkim iščekivanjem i verom da će sve biti u redu.
Zato su joj sada krčala creva. Učini joj se da mirišu prženice. Nije ih pravila od kada je otišla od kuće. Budile su uspomene kojih je posle bilo teško otarasiti se.
Ustala je sa sedišta i produžila dalje. Prošla je kroz dva vagona do kraja kompozicije. Sišla je sa poslednjeg. Levom nogom kucnula je šine sa obe strane i stala na sredinu praga između njih. Ponovo je izvukla upaljač. Na trenutak videla je svoju izduženu senku na zidu i delu olučastog krova, ali se ubrzo istopila. Bacila je istrošenu plastičnu spravicu i nastavila da hoda.
Iznenada je začula pseći lavež i povike. Zastala je na tren, osluškujući. Snopovi baterijskih lampi bleskali su u daljini.
„Ovamo“, viknula je.
Glasovi su se sve slabije čuli i opet je sve bilo mračno. Išla je napred u pravcu gde su se poslednji put oglasili. Pažljivo je osluškivala, tresući se.
Zavukla je desnu ruku u torbicu i u njoj napipala klikere. Čvrsto ih je stegla u šaci.
Pred njom se na sve strane prostirala tama.
Ako namerava da ugleda svetlo, ovoga puta će morati sama da ga upali.