Ime branioca zaboravio sam odmah posle mlitavog rukovanja. Bio je mlad, štrkljast, prenaglašeno uredan. Ovo mu je bio prvi slučaj. Verovatno je očekivao da će karijeru započeti suđenjem za pamćenje. A zapao sam mu ja, sredovečni gulanfer u crvenoj uniformi, više nalik istrošenom Deda Mrazu nego dopadljivom prestupniku koji bi privukao pažnju javnosti.
Na sto je stavio kožnu tašnu, izvadio dokumenta i rasporedio ih ispred sebe. Prelistao ih je, zatvorio fasciklu, prekrstio ruke na grudima.
„Najbolje bi bilo da priznate krivicu. To bi vam uzeli kao olakšavajuću okolnost.”
„Mladiću, mislite li da je zakon pravedan?”
„Siguran sam.“
„Da znate da vam zavidim na čvrstini te vaše bespogovorne uverenosti. Utabanim putem se brže stiže do cilja.“
„Ne razumem, kakve to…“
„Jeste li ikada pomislili da je s tačke gledišta istog kraja koji nas sve čeka potpuno svejedno da li činite dobro ili zlo? U širem poretku stvarnosti da li je zaista bitno ako nekoga osude ili ne? Da li to nešto menja? Da li smo kao ljudski rod tako bliži poimanju bilo kakvog smisla?“
„Što pre potpišete izjavu, sudija će pre doneti presudu što znači i da biste brzo izašli odavde.”
“Razmisliću.”
“U redu, kako želite. Moj vam je savet da što pre odlučite.”
Pokupio je stvari i mahnuo stražaru da mu otvori vrata.
Kad su me sproveli nazad, zatvorska soba bila je prazna. Cimera su opet negde odveli. Obećali su mu smanjenje kazne ako bude sarađivao kao zaštićeni svedok nekog ubistva na plaži. Nedostajalo mi je njegovo pristustvo. Posle toliko vremena konačno sam mogao da razgovaram s nekim. Sinoć nismo dovršili raspravu da li čovek uopšte može da promeni svoj život i utekne neminovnom delovanju prirodnih mehanizama. Zaspao je pre nego što je uspeo da besmislenost sveta odbrani astrofizičarskim stavom o savršenoj uređenosti svemira.
Popeo sam se na gornji krevet i legao. Tavanica iznad moje glave ljuspala se, iako su prostorije nedavno bile krečene i još uvek se osećao miris boje. Vlaga je, poput ravnodušnosti, uporno izbijala iz zidova golicajući mi nozdrve.
Isti vonj osetio sam i pre nekoliko meseci na razgovoru za posao. Nas četvorica sedeli smo ispred skladišta. Svako je bio zadubljen u svoje misli. Bio sam najstariji među njima.
Bucmasti čovečuljak otromboljenih brkova prozvao je prvu dvojicu. Sačekao je da krenu uza stepenice, a onda je nakon što se počešao po zadnjici krenuo za njima. Naslonio sam se na zid i zatvorio oči. Diplomirani mislilac ne bi trebalo da završi na ovakvom mestu. Stezanje u grudima nije mi dozvoljavalo da dovršim misao – šta je uzrok tome? Želja da najviše što mogu osetim sopstveni život, pobunu i slobodu, sudbina ili pravila postojanja u koja se očigledno nisam uklapao. Kad krče creva, nema filozofije. A krčala su, skoro svakodnevno.
Ispravio sam se kako bih lakše udahnuo.
Šta god da me je čekalo sigurno je bilo bolje od iznurujuće tišine kod kuće, zbog koje sam sve više vremena provodio u memljivom podrumu zureći u zid. Ta samotna bestonalnost bila je podnošljivija od muka udvoje. Senka je danima sedela na trosedu, podbočena o rukohvat, s daljinskim upravljačem u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Jedino što se menjalo bio je raspored predmeta. Prepodne ih je držala u levoj, a popodne u desnoj.
Kada smo se upoznali bila je nepušač i jedva da sam mogao da dođem do reči od nje. Posle njenih baletskih proba šetali bismo gradom i pričali. Bila je oduševljena napretkom u izvođenju zahtevne koreografije. Telo ju je bespogovorno slušalo, vretenasti mišići su upijali muziku. Osećala se slobodnom. Nije me slušala kada bih joj objašnjavao da se u doktorskoj tezi bavim baš problemom slobode, koja ima smisla jedino ako se posmatra u odnosu na ograničenu ličnu sudbinu. Umesto toga, objašnjavala mi je kako zna kada dobro izvodi piruetu: dok se obrće uvek posmatra istu tačku na zidu koja se u jednom trenutku pretvara u kornjaču. Nozdrve joj ispunjava miris vazduha posle dugotrajne kiše i kosa joj se blago ukovrdža. Svet oko nje kao da ne postoji, a vreme je samo jedan beskrajan okret.
Iz misli me je prenulo okolno komešanje. Bio je red na drugu turu kandidata. Ostali smo golobradi mladić i ja. Kancelarija je bila mala, sa dva naspramno postavljena stola, jednim prozorom i registratorima povezanih kanapom.
„Koji je od vas dvojice budući doktor?“, pitao je brka za desnim stolom. Klimnuo sam glavom.
„Kako živeti ako je ljudsko postajanje tragično i uzaludno? Po meni, šta god da odlučimo, na kraju ćemo se kajati, zar ne? Moja teza se bavila time da li je egzistencija besmislena i u platonovskom sveta ideja“, rekao je razvukavši usne u stegnut osmeh.
Ćutao sam. Mlađani kolega bio je pričljiviji i, dok sam se okrenuo, već smo potpisivali nekakav ugovor. Radno vreme, plata, naknada za prevoz lebdeli su mi negde u glavi, ali ih još nisam povezivao u celinu. Jedino mi je bilo bitno što sada imam čime da prekratim sate.
Naredni dani bili su uzbudljivi kao i svaki početak. Dobio sam torbu, uniformu i uputstva za rad. Dodeljen mi je i rejon, zajedno sa mapom. Srećom, bilo mi je blizu i prilično sam poznavao kraj. Brzo sam se navikao na nove okolnosti i oslobađajuće dejstvo jednostavnih zadataka. Proučio sam plan ulica i iscrtao najdelotvorniju putanju.
Posle jutarnjeg prijema, punio sam torbu i odlazio do obližnjeg parka. Sedao bih na klupu i preraspoređivao koverte slažući ih po adresama. Kada bih dodirnuo prvu, osetio bih žmarce u prstima. Dok bih završio, dlanovi bi mi bili potuno hladni tako da sam stavljao ruke u džepove da ih ugrejem.
Kući sam stizao u vreme ručka koji bih kupio usput. Videvši da na trosedu i dalje nema mesta za mene, silazio sam u podrum. U postelju bih se ušunjao tek kada je u stanu već vladao mrak.
Pre mog odlaska na posao, Senka i ja bismo razmenili nekoliko nedovršenih rečenica, posle čega bi ona za trpezarijskim stolom počela da razgleda album s fotografijama svoje jedine baletske premijere. Bila je veličanstvena. Prevazišla je sebe. Imao sam utisak da posmatam večnost. Publika je stojećki pljeskala. Obasuli su je cvećem. Dok se presvlačila u garderobi, dodavao sam joj kartice iz buketa. Čitala mi je poruke i zajedno smo se smejali. Sve dok nije uzela mali crveni koverat. Pogledala je šta piše na crvenom papiru, iscepala ga na deliće i strpala ih usta. Progutala ih je pre nego što sam mogao da reagujem. Sutradan se probudila drugačija. Nikada se više nije vratila u pozorište.
Poljubio bih je u kosu i odlazio dok je nešto tiho pričala sebi u bradu.
Posle večere, kada bi počinjala serija, dugih nepomičnih kadrova, koju je svakodnevno pratila spuštao sam se do podruma da dovršim drvene police koje sam počeo da pravim. Prostor je počinjao da liči na ugodno pribežište. Pored muzičkoj uređaja i kompakt diskova, iz stana sam doneo sto i stolicu na rasklapanje, jastuče, šolju i kuvalo za vodu. Društvo mi je pravila kornjača koja se jednog dana samo pojavila u uglu prostorije. Pomolila je glavu iz oklopa, pogledala me i kao da mi je klimnula. Od tada me je redovno dočekivala, svaki put na drugom mestu.
Sutradan, dok sam na klupi razvrstavao koverte osetio sam da mi se bockave iglice sve više šire po telu. Pokušao sam da se smirim i otkrijem razlog nelagodnosti koja me je preplavljala. Držao sam u rukama plavi koverat. Zatvorio sam oči. Obuzela me je takva tuga da sam se preznojio.
Rešio sam da zadržim pisma plave boje. Stavio sam ih na dno torbe. Pre završetka smene potrpao sam ih po mnogobrojnim džepovima uniforme. Kornjača me je posmatrala dok sam ih spuštao na najvišu policu, a zatim se halapljivo bacila na list salate koji sam joj doneo. Pustio sam muziku, seo na stolicu, izuo cipele i pružio noge na sto.
Neprijatnost je rasla. Radne sate provodio sam pokušavajući da se zagrejem. Oblačio bih više slojeva stvari, ali nije pomagalo. Nosio sam i rukavice. Jednako nepodnošljivo bilo je i dodirivati one teže, obično ružičaste koverte koje su mirisale na ostatke jeftinog parfema. Od nerazumnog ushićenja bih se zajapurio i otežano disao.
Ipak, tek posle desetak tihih dana na poslu, osmelio sam se da i njih odnesem u podrum. Lepo su se smestile na polici sa suprotne strane, što je potvrdila i moja oklopljena prijateljica dva puta podigavši i spustivši glavu.
Ostao sam još neko vreme zagledan u jedinu praznu stalažu. To će biti savršeno mesto za duguljasta pisma sa samolepljivom trakom, od kojih me celo telo golica od radosti da mi pripadne muka. U svoju odbranu mogu da kažem da nijedno od tih pisama nisam pročitao. Čak ni razglednice kojima sam oblepio preostali prazan prostor na zidovima. Radio sam isključivo po nagoveštaju koji bi me obuzimao.
Te večeri trudio sam se da ne narušim mir kada sam ušao u stan. Bila je upaljena rasveta u kuhinji. Na trpezarijskom stolu čekao me je sendvič. I poruka. Na salveti je bila nacrtana kornjača. Zgužvao sam je i otišao pod tuš.
Sutradan sam se jedva dovukao do posla. Sedeo sam u parku duže nego inače. Činilo mi se kao da ću se svakog trenutka onesvestiti. Znao sam šta me čeka. Sve teže sam podnosio Senkina stanja pojačane raspoloženosti. Kornjača se pojavljivala iznenada i dočekivala me nespremnog. Zaticao sam je ružem iscrtanu na ogledalu ormana, pastom za zube u kadi, oblikovanu kamenčićima u velikoj saksiji na terasi.
Senka bi tada pričala brzo, teško mi je bilo da razumem sve što bi izgovorila. Jednom prilikom uspeo sam da razaberem: Apsurdno stanje je tragično stanje. Dok je tako hodala po kući otvorenih stopala, kosa bi joj postala talasasta, a prozori su se maglili. Usput bi držeći se za stolicu izvela nekoliko plijea.
I pored štitova, svaki put bih se ponovo zaljubljivao u nju, videvši onu devojku koju sam upoznao pre mnogo godina, iako me u tim trenucima nije prepoznavala.
Jedina je uteha bila što su ti prisenci sreće trajali sve kraće.
Počeo je da pada mrak kada sam zatvorio vrata podruma. Seo sam na pod, spustio torbu i istresao sadržaj. Brdašce koverata, dopisnica, čestitki, telegrama, računa. Kornjača je pri dnu gomile grickala hartiju. Zagrabio sam obema rukama hrpu koverata prebacujući ih na police bez ikakvog reda.
Više nisam odlazio do parka. Iz prijemnog odeljenja uputio bih se pravo u garažu. Oslobodivši se tereta kuvao bih čaj i slušao muziku. Toplota mi se polako vraćala u telo. Odgovornost koju nisam tražio mogla je da me ubije. Mnoštvo sudbina koje sam osećao celim bićem bio je suviše veliki teret za mene. Glasnika svi očekuju sa uzbuđenjem, a ja sam samo želeo da me ostave na miru. Ništa se značajno ne bi promenilo ni da su dobili svoja pisma. Svejedno će opet biti radosni, tužni, zaljubljeni. Život je ionako nezaustavljiv, a ja nisam materijal za demijurga.
Policija je došla sledećeg prepodneva. Kornjača ih je prva osetila. Zavukla se među neraspoređene koverte i uvukla se u oklop.
Ne sećam se mnogo pojedinosti. Prvo su me tražili na spratu. Senka se uplašila kada su pozvonili. Ona ih je i dovela do podruma. Dok sam bez udubljivanja odgovarao na njihova pitanja primetio sam kako stoji na ulazu u žutoj haljini sa velikim belim cvetovima. Spolja je kroz otvoreni prozor mirisala kiša. Sagnula se i izvukla kornjaču ispod hrpe papira. Držala ju je u naručju i tiho rekla: U svetu bez opsena čovek je stranac.
U očima joj je, samo meni vidljiva, još nekoliko trenutaka poigravala iskrica koju je ubrzo prekrila skrama praznog pogleda.
Bila je na sigurnom.
Udahnuo sam duboko. Više nisam osećao vlagu u ćeliji. A ni krivicu.
Ujutru se branilac nije pojavio u sobi za razgovor.
Umesto njega, na stolu me je čekao mali crveni koverat.