Oduvek živim u oblacima. Lepo je dok traje, ali zato je pad bolniji. Uspnem se nekako nazad, pa onda sve ispočetka. U tom nestvarnom okruženju osećam se najbolje. Ponekad ga i sanjam. Sivi oblaci predskazuju tugu zbog prekinutog prijateljstva. Beli, koji plove vedrim nebom najavljuju bolja vremena, a ako su nagomilani, vesela dešavanja sa suprotnim polom. Sunce koje skrivaju obećava finansijski boljitak.
Životni cilj mi je da ostanem upamćen kao pisac. Nemam megalomanske ambicije. Ipak su Biblija i Hari Poter jedinstveni slučajevi. Voleo bih da imam verni krug čitalaca s kojima bih mogao da razmenjujem ideje, mišljenja i zaplete. Dobro, ne baš kao Mizeri, ali neka vrsta pisanja po porudžbini onoga što oni žele da pročitaju, a ja da napišem. Da budemo jedni drugima sigurnosna mreža.
Moje knjige trebalo bi da me nadžive. Ne znam koliko dugo čuvaju obavezne primerke u Narodnoj biblioteci. Jedina nada su mi kućne zbirke knjiga i antikvarnice. Dobro, sve ostaje zabeleženo na internetu – čak i u slučaju nuklearnog rata praviće društvo bubašvabama. Ta beskonačnost me pomalo plaši. S druge strane, to je posebnost doba u kojem živimo i treba je prihvatiti čak i kada ste selektivni tehnofob poput mene.
Svestan sam da digitalno doba ima mnoge prednosti. Ipak, ako mi se nešto dopadne teško mi je da se kontrolišem. I onda, s jednog sajta na drugi, od klika do klika, u beskraj. Sve bi to bilo u redu da se ne osećam iscrpljeno i prazno kada ugasim monitor. Nema povratka energije, samo sam je dobrovoljno predao nevidljivom vrltogu, uskraćen i za jednostavno hvala.
„Brate, ala mračiš“, kaže drug najbolji dok sedimo pored reke i zurimo u nebo. Nijednog oblačka na vidiku. Uveli smo u dinamiku odnosa mali obred – svaki put kada se vidimo isključimo mobilne telefone i ćutimo zajedno. To je drugačija vrsta ćutanja od onog s voljenom osobom. Pročišćava druge kanale. On obično prvi popusti. Karakter mu ne dozvoljava da dugo bude u tišini, unervozuje ga. „Sve što napišeš, lepo aplouduješ na cloud i završiš posao. Ima da te pamte do kraja sveta.“
Ubedi me on tako kako ne treba da budem zatucan. Ako hoću da opstanem, moram da pratim savremena stremljenja ili, u njegovom prevodu, moderne tendencije. Objasnio mi je da za sve ono što mi je bitno mogu da zakupim virtuelni magacin kilobajta po želji. Tu mogu da trpam sve ono što mi je bitno da ostane sačuvano. Digitalni sakupljač zvuči mnogo otmenije od onih nesrećnih ljudi koji žive u pretrpanim stanovima okruženi stvarima kojih nemaju snage da se odreknu.
I sve bi se lepo završilo, postao bih ponosni vlasnik parčeta oblakada mi drug najbolji nije doneo knjigu Dejva Egersa Krug. „Obavezno pročitaj. Sigurno će ti se svideti.“ Oh, da, dopalo mi se toliko da tri dana nisam uključio računar. Mej Holand dobija posao u Krugu, kompaniji tako zavodljivo naprednoj da predstavlja radno mesto iz snova. Sve je nadohvat ruke, prema zaposlenima se odnose kao roditelji, a svi zajedno čine veliku skladnu porodicu. Kao da to postoji u stvarnosti. Načini filigranske kontrole su vrlo vešto utkani u tkivo korporacije koja teži potpunoj transparentnosti. Sve i svako biće snimani kamerom i svačiji život će biti stalno dostupan ostalima za komentarisanje. Ništa se ne sme obrisati, sve mora pristupačno i sačuvano u matičnom kumulonimbusu informacija. Epidemija nadgledanja širi se svetom polako, ali sigurno. Krug se zatvara. Oni koji se pobune biće skrajnuti i izolovani.
Sloboda ne priznaje kontrolu. Za to se borim i o tome pišem.
Makar sećanje na mene nestalo u oblaku prašine, rizikovaću s papirnim izdanjima.
izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kvadratura-oblaka