Život mi se pretvorio u buket digitalnih aplikacija. Borio sam se protiv toga, ali IT stručnjaci kao da u dušu poznaju svaku moju potrebu. Skinuo sam aplikaciju za zahvalnost. Podseća te uveče da nabrojiš sve ono zbog čega možeš taj dan da nazoveš neponovljivim. Inače počinje nepodnošljivo da pišti i ne može da se isključi dok ne ukucaš nešto. Vremensku prognozu pratim po satima ni ne gledajući kroz prozor. Pre toga sam se bacio na sto jedan savet kako da postanete zavodnik i stigao do trideset sedmog. Nevoljno sam ostavio po strani blokčiće u koje sam sve zapisivao. Šarenija podloga za beleške i čitljiv ispis kao otkucan na pisaćoj mašini brzo su me osvojili. Današnja zaluđenost mi je pravljenje zbirke rogobatnih reči i izraza. Jalovost, neženstvo, porod, prvorotka, džangrizavost, šurnjaja, rodna gruda, dveri, odraditi, dođem ti dođeš mi, dijaspora, pastorče, samohran, firnajz, trange-frange, naše gore list, badža, uspijuša.
Ukucavam ih u telefon povremeno bacajući pogled sa strane da vidim kuda idem. Jurcajući između dve obaveze krajičkom oka primećujem da su na trotoaru usred betona posađene mladice vrbe. Sigurno su tu već neko vreme samo ih nisam primećivao. Pupoljci su se načičkali po granama. Pokušavam da upišem: vrbopuc. Umesto c stalno mi izlazi v. Zastajem. Konačno uspevam. Ispred knjižare sam. Po navici ulazim unutra bez obzira na žurbu.
Stajala je pored ulaza. Mangupski se osmehivala, desne ruke podbočene o struk. Levu je držala u vazduhu kao da želi dobrodošlicu mogućim kupcima. Imao sam osećaj da čeka baš mene. Prošetao sam između polica čiji raspored knjiga znam bolje od prodavaca. Posmatrao sam je iz raznih uglova. Nije menjala položaj. Pretvarajući se da razgledam nove naslove, povremeno bacajući pogled na položaje zaposlenih, približio sam joj se.
Ponovo sam je pogledao u oči. Potvrdile su ono što sam mislio. Uhvatio sam je pod ruku i zajedno smo izjurili iz knjižare. Dok smo prolazili kroz metalnu rampu na izlazu, alarm je zapištao. Produžili smo dalje i ubrzo skrenuli za ugao. Osećao sam kako drhti, iako vetar koji je počeo da duva nije bio posebno jak.
Dočekala me je u dnevnoj sobi. Na istom mestu na kojem sam je ostavio pre nego što sam odjurio da pozavršavam obaveze i kupim nešto za jelo. Stajala je u polumraku, osvetljena podnom lampom u obliku ledene kocke koju nikada nisam gasio. Smešila se.
Ovlaš sam je cmoknuo u obraz i krenuo ka kuhinji.
„Večera će biti brzo gotova.“
Izvadio sam zamrznutu picu iz pakovanja i stavio je u zagrejanu rernu. Imao sam dovoljno vremena da postavim okrugli trpezarijski sto. Ugasio sam rasvetu. Upalio sveću na srebrnom držaču. Uključio muzički uređaj. Eros Ramacoti dobro ide uz origano.
Debelim kuhinjskim rukavicama pridržavam vreo pleh. Stavljam ga na drveni podmetač.
„Prijatno“, trudio sam se da zvučim što opuštenije.
Zagonetni smešak s druge strane stola ne otkriva mnogo. Ne znam šta bih rekao. Ćaskanje mi nikada nije išlo od ruke. Na žurkama, ljudi bi se izvinjavali i odlazili po piće kada bih počinjao da pričam o plimi i oseci u ljubavi, pogubnosti kompromisa za ličnu slobodu, ispraznosti promiskuiteta u duhovnoj potrazi i ostalim laganim temama.
„Noć je blaga,“ bupnuo sam. Tišina.
„Ima ta jedna reč koja mi baš ide na živce – vrbopuc. To je doba godine kada vrba pupi, lista i cveta. Znači, proleće. Prema narodnim verovanjima, u to doba ljudi postaju nemirni, teško kontrolišu nagone bez obzira na godine. Hormoni nadjačaju neurone. Znači, vreme za zaljubljivanje. I što to ne može da se kaže jednostavno nego se komplikuje? Zaljubljenost je ionako precenjena. Najpogubnija vrsta anksioznosti. Zamućenje. Privid.“
Ćutanje je odobravanje. Svejedno je neprijatno. Uzimam prstima parče pice sa njenog tanjira, savijam ga i trpam u usta.
Ustajem da rasklonim sudove. Ona me bocka pogledom. Ako se dugo zadržim u njemu, videću nešto što ne želim. Uzimam svećnjak. Približavam joj se. Posmatram je izbliza. Koža joj je svetla, savršena, kao da je obrađena u fotošopu.
Približavam plamen njenom licu. Njen osmeh se gubi. Vatra brzo zahvata karton koji se izobličava i pretvara u garež. Dok još tinja, nosim je do kupatila i ubacujem pod tuš. Puštam vodu. Belina oguljenog kartona podseća me na vrbovu koru.
Iz džepa vadim telefon. Otključavam ga i tipkam na ikonicu sa srcem i mačem.
Savet broj 38: Ako ste uprskali romantičnu večeru, napišite joj kratku priču.
izvor: http://blacksheep.rs/periskop-kad-na-vrbi-rodi-grozde