Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.
Zapravo, da budem iskren, pišem.
Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.
Paralelno otkrivam i kostur priče koji se ispostavio kao sasvim solidan. Dok se suprotstavljena osećanja sukobljavaju, nadja razmišlja o promeni koja bi ponovo pogurala kreativnost i uklonila kletvu onoga za kim zvona zvone.
I evo me sada tako u kafiću blizu kuće s beležnicom u ruci. Dobro je, nema mnogo ljudi, tako da imam dovoljno vremena da isprobam kako će ovo funkcionisati pre nego što se prostor zadimi. Ako se pokaže uspešnim, krenuću i u nemoguću misiju pronalaženja nepušačkog lokala.
Poneo sam penkalo iz srednje škole. Puni se patronama s kuglicom na vrhu koja kada pukne napravi mrlju na torbi. Hoću da se vratim u taj ritam kliženja pera po hartiji. Da promišljam dok mislim. Mislim između misli. Uhvatim ih za glavu i rep. Ovladam njima.
Pero ostavlja beskrvne tragove na papiru. Protresem penkalo i pokušam ponovo. Mastilo se izliva u reči čiji se smisao uobličava preda mnom. Teku. Puštam ih da me vode.
Potajno se radujem, krenulo je.
Na trenutak se uplašim kako mi previše dobro ide i da tu nisu čista posla. Sigurno ću posle morati da žvrljam, hoću li uopšte moći da pročitam rukopis i koliko karaktera ima jedna pisana strana? Grčevito ispisujem redove, iščekujući trenutak koji znam da je blizu – pažnja će odšetati u nepoznatom pravcu.
Sedim pored stakla, iza leđa mi je radijator. Dlanom pritiskam dve nove stranice. Sveska je na linije što mi pomaže da slova ne budu prevelika. U peščanom satu nadahnuća, kroz usko grlo, probijaju se poslednja zrnca.
Taman što sam napisao tri slova, u perifernom vidnom polju nešto je zaigralo. Okrenuo sam glavu.
Sa druge strane stakla, promrzli pas lutalica, vrti se u krug pokušavajući da se sklupča na iscepanim novinama. Obigrava oko svoje ose nekoliko puta, ali ne uspeva da pronađe pravi položaj. Napolju je suviše hladno za bilo kakvu udobnost, a ni kratka smeđa dlaka ne ide mu mnogo u korist. Smestio se nekako i spustio glavu na prednje šape. Drhti.
Bacio je pogled u mom pravcu. Te krupne oči koje me posmatraju, odagnale su svaku sumnju u postojanje pseće duše.
Konobar je prišao vratima i širom ih otvorio . Rukom je pozvao psa da uđe. Skočio je istog trena mašući repom. Devojka i mladić u uglu prevrnuli su očima. Pas je ušao, protresao se i uputio pravo ka meni. Čekao sam ga ispružene ruke. Stavio mi je glavu na butinu. Među zubima držao je parče novine. Izvukao sam mu papir iz usta, pomazio ga po glavi i ispod brade. Zevnuo je i sklupčao mi se pored nogu.
Pre nego što sam zgužvao hartiju, pažnju mi je zaokupila rečenica iz nekog intervjua:
Nemir nema veze s prostorom, čak ni sa svemirom.
Okrenuo sam svesku na drugu stranu i dok moj novi prijatelj ujednačeno dahće, zapisujem ovu našu malu priču.
Svako je nemir po sebi i za sebe. Ponekad, kada se dva takva spoje, nastane čudo.
Koliko traje da traje.
Moj topli kavez u soliteru sada mi izgleda kao beskrajno prostranstvo.