IZRANJANJE

Zastanem nasred ulice, duboko udahnem, zadržim dah i uronim u sebe. Ovlaš dotaknem dno, uplašim se da neću moći nazad, hitam ka površini dok je još vidim.

U plićaku je toplo, sigurno, a tu su i ljudi. Pažljivo ih posmatram. Pitam se ima li više onih koji pričaju sami sa sobom ili ne mogu mirno da stoje u mestu.

Prvi govore glasno kad god im se prohte, kude sve i svakoga, ispovedaju svoju priču onima koji hoće ili su primorani da je čuju. Slušalice su jedina pouzdana zaštita, mada ne uvek delotvorna.

Drugi na mene prenose nemir. Cupkaju, špartaju od jednog do drugog kraja autobuske stanice, drmaju nogom dok sede, vraćaju stalno isti pramen na mesto i onda opet krenu gore-dole.

Kada vidim kakve bure vladaju njima, moja zaleđena voda dođe kao plava laguna.

I ceo taj igrokaz dešava se na putu do najbliže piljarnice nekoliko stotina metara udaljene od mog stana.

Pročitaj više

2063

Već dve pesme pratim beli punto koji mi je presekao put. Na zadnjem delu pričvršćen mu je digitalni semafor na kojem minuti teku unazad. Cifre su velike, crvene, opčinjavajuće. Ako za pola sata pica ne bude isporučena, dostavljaču se odbija od plate.

Zato juri, pretiče, bezuspešno se nadmeće s večnošću.

U trećoj koloni, brojke su neuhvatljive, slivaju se u znak beskonačnosti. Usporavam. Vremensko rasipništvo u meni izaziva nelagodnost. Ratosiljavamo ga se olako, ne znajući koliko ga još imamo na računu.

Muzika pomaže da se prisetim svrhe. Ona jedina ostaje posle svega. I večna tišina ima odabranu melodiju. Prvi taktovi Enjoy the Silence ispunjavaju unutrašnjost automobila. Produžena remiks verzija. Baš kao i moj život.

Lupkam prstima po volanu.

Prevariti neprevarljivo. Zar smo stvarno toliko glupi? Dobro isplanirati. Menadžerisati sate i ljude. Kalendari, rokovnici, zakazivači. Prazni listovi slute na pogubno razmišljanje, postavljaju pitanja bez tačnog odgovora.

Kola ispred mene iznenada zakoče. U poslednjem trenutku pritiskam srednju papučicu. Saobraćajna reka, naišavši na prepreku, trubi i zaobilazi.

Displej se na trenutak zatamni, a onda brojke pomahnitaju.

Zaustavljaju su se na ispisu 2063.

Vrata sa suvozačeve strane se otvaraju.  Iz vozila izlazi devojka u crvenom kaputu. Držeći se za vrata, iz tašne vadi smotuljak i pruža ga mladiću. Pogledi su nam nakratko zaigrali tango, ali je strah u njenim očima napravio pogrešan korak. Okrenula je glavu, zakoračila na trotoar i žurno se udaljila.

Semafor nastavlja gde je stao. Dvadeset tri minuta do kraja isporuke.

Zaškripaše gume.

Brzo sam nagazio gas, ne obazirući se na treći treptaj žutog svetla. Radoznalost je neumoljiva.

Šta je značio onaj broj? Kome je bio upućen? Kako ga pročitati? S leva nadesno ili obrnuto? Numerološki, sabrati cifre, pogledati u tarot, Kabalu, Bibliju?

Okončanje, prelazak, kruženje? Dobiti na vremenu, promeniti mu tok, izgubiti celinu iskustva.

Možda je, ipak, samo kratak spoj.

Iz mraka široke ulice sa drvoredom izranja uniformisano lice. Svetleća šargarepa blešti u sumraku koji počinje da se spušta. Policajac propušta dostavno vozilo i pokazuje mi da stanem.

Parkiram auto, isključujem motor i prebacujem se na muziku u glavi.

Smeškam se pre nego što dunem u aparat. Barem tu sam uvek na nuli.

Za večeru ću naručiti picu.

Možda je dobijem besplatno.

PUT

Gradove pamtim po knjigama koje sam u njima čitao. Sutra letim, a još nisam spakovao nijednu. Dosadile su mi one uredno poređane u dnevnoj sobi. Previše su morske, sebične ili pročitane.

Mesna biblioteka nalazi se u novoj zgradi, na uglu male raskrsnice. Sva je u prozorima, knjige se videspolja. Bibliotekar je dobro upoznat s blagom poverenim na čuvanje. Ukusi su nam različiti, ali se poštujemo. Bitno je da su se njemu dopale moje knjige i da su se ovde lepo uklopile sa ostalim mikrosvetovima koji iščekuju čitaoce da ih reinkarniraju.

Iz džepa vadim člansku kartu, liči na kartonsku knjižicu. Bibliotekar proverava da li je dobro podesio datum na pečatu i lupa ga u prvu slobodnu kolonu.

Pročitaj više

PISAC IZA OGLEDALA 2 – KAŠNJENJE

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Pročitaj više

PISAC IZA OGLEDALA 1 – SVEMIR, NEMIR I OSTALO

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Pročitaj više