Aleksandar Petrović

Gradove pamtim po knjigama koje sam u njima čitao. Sutra letim, a još nisam spakovao nijednu. Dosadile su mi one uredno poređane u dnevnoj sobi. Previše su morske, sebične ili pročitane.

Mesna biblioteka nalazi se u novoj zgradi, na uglu male raskrsnice. Sva je u prozorima, knjige se videspolja. Bibliotekar je dobro upoznat s blagom poverenim na čuvanje. Ukusi su nam različiti, ali se poštujemo. Bitno je da su se njemu dopale moje knjige i da su se ovde lepo uklopile sa ostalim mikrosvetovima koji iščekuju čitaoce da ih reinkarniraju.

Iz džepa vadim člansku kartu, liči na kartonsku knjižicu. Bibliotekar proverava da li je dobro podesio datum na pečatu i lupa ga u prvu slobodnu kolonu.

Okruženi smo analognom tišinom. Jedini računar nalazi se u matičnom odeljenju. Ostali ogranci nove članove dočekuju lepim rukopisom.

„Ej, zamisli, u Americi moje kolege izmislile fantomskog čitaoca?“

„Stvarno? Što?“

„Da spasumanje tražene knjige. Kompjuter automatski izdaje nalog za uništenje naslova koji nisu izdavani u određenom roku. Fantom je bio strastven i raznovrsan čitalac. Svaki drugi dan uzimao je novu knjigu, čak i dečije. To mu je i došlo glave.Nadležni su provalili podvalu, a kolege suspendovali.“

„Trebalo je malo bolje da razrade ideju. Za savršenu prevaru potrebno je izmeniti propise opažanja. I šta sad? Ostaće im samo popularna izdanja?“

„Tako nekako“, klimnuo je glavom i nasmešio se, vrativši se pisanju opomena zaboravnim članovima.

Iskoristio sam priliku da se izgubim među knjigama. Sve glasnije čujemkako me dozivaju. Bore se za moju pažnju, ćućore, nadvikuju.

Najglasnije su one odavno zaboravljene, u izdanjima tvrdog poveza, napravljene da dugo traju. Niko im nije rekao da će taj život biti usamljenički. Pustinju vremena bi nekako i izdržale samo da ih barem neko ponekad pročita.

Nova izdanja šepure se sa metalnog stalka, vrti se na njemu kao na ringišpilu i isto su tako šarena. Hvale se nehajno, kao na koktelu, mlada i samouverena, svesna sopstvene privlačnosti.

Hrbati poznatih romana koje sam doneo od kuće da budu deo ovog velikog društva  ublažavaju žamor. Zahvaljuju mi se na pruženoj prilici, iskustvuprelaska iz ruke u ruku. Kažu: Svaki čitalac je neponovljivo iskustvo.

Bibliotekar više ne obraća pažnju na mene. Ponekad se pitam da li on ne čuje knjige ili je već oguglao na njihovo komešanje.

Na brzinu biram dva klasika i dve nepoznata autora radi ravnoteže.

Hoću da pobegnem pre nego što najglasnija postane moja griža savesti.

Kakav sam to pisac koji ne kupuje knjige nego ih pozajmljuje iz biblioteke? Po kojoj uvrnutoj kosmičkoj ravnoteži očekujem da će se prodavati moji romani? Zašto sam iz stana izbacio toliki broj, a preostale osudio na neveliku vitrinu?

Za opušteno bivstvovanje potrebno je posedstva svesti na dva velika kofera. Doživljaji, ljudi i sećanja su za čuvanje. Pročitane knjige nikuda ne odlaze. Ostaju zabeležene na beskrajnoj traci proživljenog, mešaju se sa stvarnošću, praveći ono što kao fantomski čitaoci sopstvenog iskustva u starosti nazivamo uspomenama.

Pre nego što napustim biblioteku, obećavam pred papirnim svedocima da ću im s putovanja doneti barem jednog novog člana.

Dok se proleže huk odobravanja, brzo otvaram vrata i izlazim.

Silazim na jedanaesti sprat i pozivam lift. Mašinerija, inače vrlo glasna dok se kreće, ćuti.

Gledam na sat. Već je odavno trebalo da budem tamo gde nisam. U poslednje vreme to mi se sve češće dešava. Kao da vreme i ja tečemo različitim brzinama.

Za razliku od onih otmenih mašinerija s vratima od kovanog gvožđa i plišanim sedištem, naša šklopocija je čist soc-realizam. Pritom i hirovita. Zaglavljuje se kad joj se ćefne, obično noću i praznicima.

Na nekom od spratova iznad mene čuju se glasovi. Poznati scenario, bez obzira na vrstu cimerskih odnosa: jedan izađe, pozove lift i drži vrata dok drugi gasi svetla, uzima đubre i zaključava. Nije bitno ko još čeka na vertikali. Udaram pesnicom po matiranom staklu.

Lift ubrzo počinje da se spušta.

Ulazim bez pozdrava. Sredovečni bračni par, svako iz svog ugla gleda u neonku. Ćute.

Stajemo na devetom. Pridružuje nam se devojka koju nisam ranije video u zgradi. To i nije čudno, stanari se ovde menjaju kao pregorele sijalice u hodniku. Umotana je u šal iznad kojeg joj proviruju pritajeno plave oči. Duga kestenjasta kosa do pola leđa, slušalice u ušima. Ne čujem dobro kojom muzikom se ogradila. Po basovima bih rekao da je neki rok. Preživeću.

Pomerio sam se. Dok se uguravala u skučeni prostor pored mene, okrznula mi je rame. Aura mi je promenila boju. Cipelom pritisnuh vrata kako se ne bi otvorila, kao što imaju običaj kada im nije dan.

Zaobilaznim putevima bacam strelice ka ogledalu pored kojeg stoji nova komšinica.

Na sedmom spratu umesto nje vidim mladića kratke crne kose i širokog nosa. Na šestom, vilenjaka zašiljenih ušiju. Peti, Anu Karenjinu. Četvrti, Pikačua. Pomeram glavu u stranu, ali radoznalost pobeđuje. Pre samog prizemlja piljim u Kafku.

Od iznenađenja noga mi je skliznula i lift se zaglavio na pola sprata. Komšija negoduje i pritiska najbliže dugme. Dok se vraćamo na peti, devojka je opet tu. Stojimo kratko, a onda ponovo Ana, Pikaču…

Ko god da bude kad se konačno prizemljimo, neću je pustiti da tek tako ode.

Kašnjenje je, zapravo, samo bolje preusmeravanje vremena.

Svaka priča o odrastanju podseća nas na sopstveno iskustvo sazrevanja. Preispitujemo se. Da li smo bolje ili gore prošli? Možda smo nešto mogli da uradimo drugačije, bolje, nešto što bi nas odvelo na potpuno drugačiji put od ovoga na kojem smo. U Koloradu, familija italijanskih doseljenika pokušava da opstane u oskudnim uslovima. Četvoro dece, otac zidar, majka domaćica, slike iz porodičnog život. Priče o prvoj ispovesti, mladalačkoj opsednutosti grehom i strahom od kazne, ljubavi prema bejzbolu, drugarstvu, prvoj ljubavi kriju složenost međuljudskih odnosa, neprihvatanje sredine, očeva pijanstva i prevaru, surovi privid bračne ljubavi, beg od kuće i neslavni povratak u loše, ali poznato. Na sreću, Džejms koji nam sve ovo saopštava postaće pisac sa neverovatnim početnim kapitalom inspiracije.

U neposrednoj blizini malog i lepo uređenog briselskog trga Petit Šablon, nekoliko hitrih koraka prolazom Margerit Jursenar i stiže se u park Egmont, vrt palate grofa d’Egmonta. Kakva značajna promena u odnosu na bučnu ulicu u kojoj ste do malopre bili. Cvrkut ptica, disanje stogodišnjeg drveća, mir. Lep je i kafić na mestu nekadašnje zimske bašte. Ipak, ono zbog čega sam došao bilo je ostvarenje dela moje male putne misije. U svetu postoji sedam istovetnih statua Petra Pana. Onog prvog, u londonskoj bašti Kensington, od kog su potekli ostali, već sam posetio. U Briselu je njegova bronzana kopija. Volim mesta koja mi ne dozvoljavalju da odrastem. Na spisku ih je ostalo još pet, ali siguran sam da ću ga usput dopuniti još nekim odredištima koja me, u međuvremenu, dozovu. Spomenici su lepi, ali su samo (pod)sećanja na život koji nam sve brže promiče. Ako ga propustimo, preostaje nam Nedođija.

U Belo blato dospeo sam slučajno, pogrešno skrenuvši sa jedinog puta koji ide obodom Carske bare. I veoma mi je drago zbog toga. U tiho nedeljno popodne kroz glavnu ulicu oivičenu drvoredom dovezao sam se u pust centar sela. Izašao sam iz kola i oslušnuo tišinu. Za nekoga ko je odrastao u gradskom betonu, bezvučje uznemirava ako traje duže od nekoliko minuta. Isto kao i spokoj koji je obavijao ušorane kuće. Život na selu jeste težak, ali podseća na ono što je važno u životu: porodica, rad koji ne trpi zabušavanje, zajedništvo. Zastao sam ispred prozora između čija dva stakla je stajao oglas za prodaju imanja. Vredelo je kao polovan auto. Kakve li se sudbine kriju iza ovih pročelja? Koliko ljudi je otišlo? Ko je ostao i do kada? U dvorištu je zagakala guska. Idila je prekinuta.

Foto: Katolička i Slovačka Luteranska crkva u Belom blatu

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Paralelno otkrivam i kostur priče koji se ispostavio kao sasvim solidan. Dok se suprotstavljena osećanja sukobljavaju, nadja razmišlja o promeni koja bi ponovo pogurala kreativnost i uklonila kletvu onoga za kim zvona zvone.

I evo me sada tako u kafiću blizu kuće s beležnicom u ruci. Dobro je, nema mnogo ljudi, tako da imam dovoljno vremena da isprobam kako će ovo funkcionisati pre nego što se prostor zadimi. Ako se pokaže uspešnim, krenuću i u nemoguću misiju pronalaženja nepušačkog lokala.

Poneo sam penkalo iz srednje škole. Puni se patronama s kuglicom na vrhu koja kada pukne napravi mrlju na torbi. Hoću da se vratim u taj ritam kliženja pera po hartiji. Da promišljam dok mislim. Mislim između misli. Uhvatim ih za glavu i rep. Ovladam njima.

Pero ostavlja beskrvne tragove na papiru. Protresem penkalo i pokušam ponovo. Mastilo se izliva u reči čiji se smisao uobličava preda mnom. Teku. Puštam ih da me vode.

Potajno se radujem, krenulo je.

Na trenutak se uplašim kako mi previše dobro ide i da tu nisu čista posla. Sigurno ću posle morati da žvrljam, hoću li uopšte moći da pročitam rukopis i koliko karaktera ima jedna pisana strana? Grčevito ispisujem redove, iščekujući trenutak koji znam da je blizu –  pažnja će odšetati u nepoznatom pravcu.

Sedim pored stakla, iza leđa mi je radijator. Dlanom pritiskam dve nove stranice. Sveska je na linije što mi pomaže da slova ne budu prevelika. U peščanom satu nadahnuća, kroz usko grlo, probijaju se poslednja zrnca.

Taman što sam napisao tri slova, u perifernom vidnom polju nešto je zaigralo. Okrenuo sam glavu.

Sa druge strane stakla, promrzli pas lutalica, vrti se u krug pokušavajući da se sklupča na iscepanim novinama. Obigrava oko svoje ose nekoliko puta, ali ne uspeva da pronađe pravi položaj. Napolju je suviše hladno za bilo kakvu udobnost, a ni kratka smeđa dlaka ne ide mu mnogo u korist. Smestio se nekako i spustio glavu na prednje šape. Drhti.

Bacio je pogled u mom pravcu. Te krupne oči koje me posmatraju, odagnale su svaku sumnju u postojanje pseće duše.

Konobar je prišao vratima i širom ih otvorio . Rukom je pozvao psa da uđe. Skočio je istog trena mašući repom. Devojka i mladić u uglu prevrnuli su očima. Pas je ušao, protresao se i uputio pravo ka meni. Čekao sam ga ispružene ruke. Stavio mi je glavu na butinu. Među zubima držao je parče novine. Izvukao sam mu papir iz usta, pomazio ga po glavi i ispod brade. Zevnuo je i sklupčao mi se pored nogu.

Pre nego što sam zgužvao hartiju, pažnju mi je zaokupila rečenica iz nekog intervjua:

Nemir nema veze s prostorom, čak ni sa svemirom.

Okrenuo sam svesku na drugu stranu i dok moj novi prijatelj ujednačeno dahće, zapisujem ovu našu malu priču.

Svako je nemir po sebi i za sebe. Ponekad, kada se dva takva spoje, nastane čudo.

Koliko traje da traje.

Moj topli kavez u soliteru sada mi izgleda kao beskrajno prostranstvo.

Kako izgleda kada muškarci pate zbog ljubavi? Kako izlaze na kraj sa činjenicom da ih je voljena napustila? Postoji nekoliko rešenja: otvorite dušu devojci koja vas vozi do posla, ne dozvoliti ženi da vam se dovoljno približi i povredi vas. Ako otkrijete preljubu, gladujte i pustite da fizička glad izjede duševnu bol. Slušajte priče svoje Šeherezade i nadajte se da one nikada neće prestati. Pustite potisnutu tugu da izazove zemljotres. Ako ste bubašvaba pretvorite se u čoveka, ali nikako nemojte da dozvolite da tek nakon vesti o smrti davno prekinute ljubavi shvatite da je bila ona prava.

Kada stignete u London, prvo što ćete osetiti je neverovatna energija na ulicama. Ako niste navikli, može vas zateći nepripremljene. Bez pitanja vas prožme i ulije nadu da je tu gde se trenutno nalazite sve moguće. I da je ona vaša zamisao, koja vam se kod kuće činila pomalo blesavom, ovde samo jedna sadnica u bašti ideja. Zavodljiv je to osećaj. Dobronamerni Londonci će vam reći da ne podležete prvom utisku. London je grad za najizdržljivije. Fantastičan i surov, svemoguć i obeshrabrujući…

Kada se smrt ušunja u porodicu, i odvede jednog od članova, nepovratno promeni i živote onih koji ostaju. Njihova tuga poprima najrazličitije oblike. Može da se pretvori u vranu koja na kreštav, zloslutan, često grub način primorava oca porodice da se suoči sa gubitkom supruge i majke njihova dva sina. Dečaci ubrzano postaju odrasli i pridružuju se ocu u nastojanju da nastave život onako kako jedino mogu. Vrana će pažljivo nadgledati taj proces sve dok ne bude videla rezultate. Preporuka domaćim izdavačima da prevedu ovu knjigu.