U neposrednoj blizini malog i lepo uređenog briselskog trga Petit Šablon, nekoliko hitrih koraka prolazom Margerit Jursenar i stiže se u park Egmont, vrt palate grofa d’Egmonta. Kakva značajna promena u odnosu na bučnu ulicu u kojoj ste do malopre bili. Cvrkut ptica, disanje stogodišnjeg drveća, mir. Lep je i kafić na mestu nekadašnje zimske bašte. Ipak, ono zbog čega sam došao bilo je ostvarenje dela moje male putne misije. U svetu postoji sedam istovetnih statua Petra Pana. Onog prvog, u londonskoj bašti Kensington, od kog su potekli ostali, već sam posetio. U Briselu je njegova bronzana kopija. Volim mesta koja mi ne dozvoljavalju da odrastem. Na spisku ih je ostalo još pet, ali siguran sam da ću ga usput dopuniti još nekim odredištima koja me, u međuvremenu, dozovu. Spomenici su lepi, ali su samo (pod)sećanja na život koji nam sve brže promiče. Ako ga propustimo, preostaje nam Nedođija.

U Belo blato dospeo sam slučajno, pogrešno skrenuvši sa jedinog puta koji ide obodom Carske bare. I veoma mi je drago zbog toga. U tiho nedeljno popodne kroz glavnu ulicu oivičenu drvoredom dovezao sam se u pust centar sela. Izašao sam iz kola i oslušnuo tišinu. Za nekoga ko je odrastao u gradskom betonu, bezvučje uznemirava ako traje duže od nekoliko minuta. Isto kao i spokoj koji je obavijao ušorane kuće. Život na selu jeste težak, ali podseća na ono što je važno u životu: porodica, rad koji ne trpi zabušavanje, zajedništvo. Zastao sam ispred prozora između čija dva stakla je stajao oglas za prodaju imanja. Vredelo je kao polovan auto. Kakve li se sudbine kriju iza ovih pročelja? Koliko ljudi je otišlo? Ko je ostao i do kada? U dvorištu je zagakala guska. Idila je prekinuta.

Foto: Katolička i Slovačka Luteranska crkva u Belom blatu

Kako sneg danima sve više i više pada, raste i moj nemir životinje zarobljene u kavezu. Kao da će se pahuljice toliko naslagati i zatrpati mi prozor na dvanaestom spratu.

Zapravo, da budem iskren, pišem.

Otkrivam brutalnu istinitost Hemingvejeve maksime: Prva verzija bilo čega je sranje. Ipak, imam dovoljno iskustva te nisam bacio rukopis u vatru kaljeve peći. Mazohistički uživam ispravljajući sve što je podsvest izbacila na videlo. Crvenom olovkom pišem na margini: patetično, koliko puta ova reč, dosadno, zev-zev.

Pročitaj više

Kako izgleda kada muškarci pate zbog ljubavi? Kako izlaze na kraj sa činjenicom da ih je voljena napustila? Postoji nekoliko rešenja: otvorite dušu devojci koja vas vozi do posla, ne dozvoliti ženi da vam se dovoljno približi i povredi vas. Ako otkrijete preljubu, gladujte i pustite da fizička glad izjede duševnu bol. Slušajte priče svoje Šeherezade i nadajte se da one nikada neće prestati. Pustite potisnutu tugu da izazove zemljotres. Ako ste bubašvaba pretvorite se u čoveka, ali nikako nemojte da dozvolite da tek nakon vesti o smrti davno prekinute ljubavi shvatite da je bila ona prava.

Kada stignete u London, prvo što ćete osetiti je neverovatna energija na ulicama. Ako niste navikli, može vas zateći nepripremljene. Bez pitanja vas prožme i ulije nadu da je tu gde se trenutno nalazite sve moguće. I da je ona vaša zamisao, koja vam se kod kuće činila pomalo blesavom, ovde samo jedna sadnica u bašti ideja. Zavodljiv je to osećaj. Dobronamerni Londonci će vam reći da ne podležete prvom utisku. London je grad za najizdržljivije. Fantastičan i surov, svemoguć i obeshrabrujući…

Kada se smrt ušunja u porodicu, i odvede jednog od članova, nepovratno promeni i živote onih koji ostaju. Njihova tuga poprima najrazličitije oblike. Može da se pretvori u vranu koja na kreštav, zloslutan, često grub način primorava oca porodice da se suoči sa gubitkom supruge i majke njihova dva sina. Dečaci ubrzano postaju odrasli i pridružuju se ocu u nastojanju da nastave život onako kako jedino mogu. Vrana će pažljivo nadgledati taj proces sve dok ne bude videla rezultate. Preporuka domaćim izdavačima da prevedu ovu knjigu.

U graničnom utvrđenju na obodu pustinje pesak je svuda. Na koži, pod zubima, u mislima, govoru, međusobnim odnosima. Tobožnji napad varvara i iznenadna poseta policijskog izaslanika iz prestonice Carevine menja učmalu svakodnevicu sredovečnog načelnika utvrđenja. Život koji je godinama gradio nestaje mu pred očima. Iščekujući varvare, ljudi se menjaju….

Kao i uvek, ti odlaziš, ja ostajem.

Nismo kao drugi. Nikako suze, ni ono, stalno ću misliti na tebe, da, pisaću svaki dan, obećavam. Zajedno sami do sledeće prilike.

Ljubimo se. Otimaš mi se iz zagrljaja i bez osvrtanja nestaješ iza carinskog paravana. Mašem, iako me ne vidiš.

Otključavam vrata našeg stana, palim svetlo. Tvoje stvari, ostavljene kao taoci, razbacane po krevetu.

Zatvaram se u kupatilo. Ulazim pod tuš. Voda jednolično teče.

Želim da ostanem nepomičan.

Do sledeće prilike.