Da li su naknadne istine verodostojnije od onih trenutnih, ili smo samo mi naknadno pametniji pa ih lakše sagledavamo? I da li to uopšte ikada možemo da uradimo do kraja? Istine zapravo nema, ali postoje pokušaji da se odabere ona njena verzija koja je najviše u skladu sa nama. Svaki čitalac će drugačije doživeti neku od osam Tuševljakovićevih priča u zavisnosti od toga da li veruje u svetove, koji su iako tu pored nas, ipak malko izvrnuti. U pripovestima u kojima su prikazani odabrani delić nepatvorene stvarnosti zapravo se radi o istoj stvari, potrazi za ljubavlju. Tu ne postoji razlika bez obzira na realnost u kojoj se radnja odvija.

Kada dva prijatelja pokušaju da tajno pređu Drinu i pobegnu od mobilizacije tokom bombardovanja, dramatična pustolovina pašće u drugi plan u odnosu na zapitanost da li je stisak ruke na rastanku s devojkom bio dovoljno jak i kakve će to posledice imati.

U romansi koja osvetljava dešavanja na aerodromu iz potpunog drugog ugla, ljubomora glavnog junaka odvešće ga do posebnog dela vazdušne luke gde boravi tajanstveni starac koji će mu pokazati pravi put.

Emotivni odnos muškarca i žene u dve paralelne stvarnosti koje dele u istom stanu, gde ne postoje dodiri nego samo senke, pokazaće se kao savršena ljubav. Kada nema kontakta nema ni povređivanja.

Molba voljene žene da njen partner pođe s njom na neobičnu pozorišnu predstavu, koja se sastoji od slušanja s povezom na očima, može se pretvoriti u suočavanje sa samim sobom i to pod okriljem mraka. A šta se u njemu krije: objašnjenje, bolesti ili nešto treće glavni junak će saznati kada se prepusti zvukovima.

Čim pročitate da osumnjičeni za seriju pljački banaka nose maske s Bajaginim likom shvatićete da ovo neće biti obična priča i da se iza nasilnog otimanja novca krije plemenit cilj.

Saosećaćete sa trudnicom koja se izgubi u lavirintu ulica u pokušaju da u Kaluđerici pronađe adresu čoveka, koji će joj u kontaktu s onostranim, pomoći da njena beba bude savršena pošto majčinska ljubav ne poznaje granice.

Muškarac koji izgubi voljenu teško se obraća za pomoć ne želeći da umanji intenzitet bola smatrajući to nepoštovanjem one koja je otišla. Ako njena prijateljica insistira da se useli kod njega i ublaži mu tugovanje naslutićete da to jedino može da se završi kao slavljenje života supruge i prijateljice. Pokušaće da je ponovno načine od stvari koje su joj značile.

I na kraju, kao i početku svega je tako često zanemarena ljubav prema sebi, koja da bi se iskazala neće prezati od toga da zakrivi vreme i natera dečaka da upozna mlađeg i starijeg sebe kako bi se na vreme zavoleo.

U savremenom vojaerskom svetu prava je poslastica zaviriti u tajne beleške poznatog pisca. E sad, to što je poznat manje je važno od činjenice da je u pitanju izvrstan pisac kakav je Miljenko Jergović, koji da sastavi telefonski imenik i on bi se čitao u dahu. Šta nam zapravo nudi ova knjiga? Sve ono što jednom piscu može pasti na pamet. Od skica za neke buduće duže prozne celine, crtica zapisanih kako bi se prekratilo vreme u čekanju voza ili aviona, sličice gradova i predela u koje se istog trenutka selimo dok čitamo o njima. Ubojiti dnevnički zapisi u kojima je u dva reda iseđeno toliko emocija da na trenutak morate da odložite knjigu, pesme koje vas zamrznu i ne puštaju da ih se oslobodite dok ne savladate ono što ste pročitali. Kratke priče su prava poslastica, prosto ne možete da poverujete kako pisac koji u svom opusu ima mnogo knjiga većeg obima (u kojim vas hipnotiše meandričnim pripovedanjima) može da zauzda ideju i zaokruži je u celinu i na tako malom prostoru, a da je hteo mogao ju je razviti na više stotina stranica. Jergović se drži svojih omiljenih tema: osvetljavanja zla na našim prostorima koje tako postaje univerzalna priča o tamnoj strani čovekovog bića, nostalgije koja nije patetična nego životvorna i od koje su sačinjena sećanja, ljubavi prema partneru, ulicama, knjigama, uspomenama, prijateljima ali i majci kroz bolni rastanak, opor i suv, a opet vrlo emotivan. Poigrava se i sa stvarnošću, prelazi njene granice i vodi nas u neke druge svetove koji imaju svoja pravila koja su možda bolja od naših. Posle svake pročitane rečenice sve više želite da saznate šta će na ispasti od ovog književnog eksperimenta. Na kraju shvatite da ova knjiga-riznica i jeste poput svile nežna, a žilava, miluje i skriva, štiti ali i doziva da naslutite šta se nalazi ispod nje. Potčinite joj se.

Da li ste ikada osetili zov divljine? Ako jeste, kako ste reagovali? Da li ste samo odmahnuli glavom i nastavili s uobičajnim aktivnostima ili ste nešto preduzeli po tom pitanju? U Luovom romanu pet pojedinaca – zubar, filolog, filmski montažer i policijska istražiteljka odlučuju da udovolje svojoj neočekivanoj potrebi sjedinjavanja s prirodom. Zaglavljeni u živote koji ne vode nikuda osim ka smrti, nakon odslušanog predavanja o neetičkom ponašanju prema životinjama odlučuju da se udruže i na svoj način skrenu pažnju svetu na ovu nepravdu. Pokazuje se da su dobra kombinacija i da im to druženje i smišljanje borbene taktike prija. Konačno su živnuli.

Jedina žena u ovoj maloj zajednici postaje vođa i neka vrsta matrijarha. Njen plan je radikalan. U doba društvenih mreža, neprestanog fotografisanja i slika koja nam preplavljuju mozak najboji način da se dela je seksualno oskrnaviti životinje i prikaz te akcije staviti na internet. Posle početnog zgražavanja svetska javnost staviće prst na čelo i razmisliti šta naša civilizacija radi prirodi i kako uništava planetu. Trgnuće se i tako će započeti nova era čovečanstva.

Muškarci pristaju da se žrtvuju (ili utole onaj zov divijine koji su čuli) i sa njom odlaze u Afriku na bizarni safari. Plativši pozamašnu sumu novca porodici Matumbi da im organizuju putovanje, petoro pojedinaca stiže na imanje u Keniji gde je sve podređeno gostima i njihovim željama.

Društvo sprovodi svoje namere i skrnavi veliku petorku – afričkog bivola, lava, nosoroga, slona i leoparda. Tokom obavljanja zacrtanog zadatka borci za prava životinja se menjaju. Bolje upoznaju sebe i druge, sagledavaju živote na potpuno drugačiji način i možda prvi put otkrivaju sopstvenu svrhu.

Neki od njih će stradati, drugi će odlučiti da ostanu u Keniji, treći se se zaljubiti u životinju ili svoj pol ili oba. Postaće vegetarijanci. Uglavnom, niko od njih neće ostati ista ona senka sa početka putovanja.

A cilj? Da li su ga ostvarili? Teško je reći. Ugrožene vrste i dalje su na granici istrebljenja.

Priče koje su pred vama nastale su tokom dva kursa kreativnog pisanja u periodu od maja do decembra 2018 godine.

Tokom rada sa polaznicama imao sam posebno zadovoljstvo da budem svedok njihovog izlaska iz stvaralačke ljušture, napretka i probijanja samonametnutih ograničenja.

Bilo je to jako uzbudljivo putovanje koje se nastavlja i dalje.

Ovo su njihovi početni koraci, a dokle će da stignu zavisiće samo od njih

Zbirku možete besplatno preuzeti u PDF izdanju na linku ispod:

http://www.anagord.com/wp-content/uploads/2018/08/Devojke_AG.pdf

Svako odrastanje je teško, naročito ako ste nežni trinaestogodišnjak zaglavljen na opustošenom imanju na američkom jugu. Za Džoela Noksa ovakva sudbina sticaj je nesrećnih okolnosti. Nakon majčine smrti, a na pismeni poziv oca koji je nestao iz njegovog života odmah po Džoelovom rođenju, tetka Elen ga nevoljno šalje u nepoznatu pustolovinu dobivši obećanje da dečak neće oskudevati ni u čemu.

Kada Džoel stigne na posed Lending sve izgleda drugačije od onoga kako je, sklon bujnoj mašti, zamišljao. Životnost Nju Orleansa iz kojeg je došao sušta je suprotnost mrtvilu plantaže u Misisipiju. Oko njega sve je vlažno, lepljivo i krije neku tajnu. Nekada ugledna kuća, u kojoj nema ni struje ni vode, dom je neobične grupice ljudi.

Džoela iz prašnjavog gradića – stajališta za kamiondžije – u taljigama dovozi starac Isus Groznica, crnac zaposlen na imanju. Dočekan uzdržanom dobrodošlicom maćehe Ejmi i njenog rođaka Randolfa koji izbegavaju da govore o dečakovom ocu, u Džoelu se budi zebnju koja ga više neće napuštati. Život na plantaži je jednoličan i beskrajno dosadan za dečaka kojeg zanimaju knjige i umetnost. On pronalazi utehu u druženju sa Zu, mladom kuvaricom, unukom Isusa Groznice koja pokušava da ga koliko-toliko odbrani od tame okruženja u kojem se obreo. Takođe, počeo je da se viđa i sa Idabel, neustrašivom muškobanjastom devojčicom koja mu pokazuje lepše strane života u močvari i slobodu koju čovek može pronaći samo na takvom mestu.

U potpuno neočekivanom trenutku Džoelu saopštavaju da mu je otac kvadriplegičar i da je to posledica pada pošto ga je Randolf upucao u naletu neuračunljivosti nakon završetka neobične ljubavne priče. Žena u koju je mislio da je zaljubljen otišla je sa bokserom u kojeg je zapravo voleo. Džoeolov otac, bokserov menadžer, u kući se našao slučajno, mada slučajnosti ne postoje.

Vreme u Lendingu razvlači se poput melase koju Džoel i Idabel skidaju sa stabla i žvaću. Sve je već rečeno i samo se čeka kraj kadgod se Svevišnji odluči da okonča mučenje od života u kojem obitavaju protagonisti romana. Južnjačka gotika u punom sjaju.

Ipak, i u ovakvom okruženju, čovek ipak ostaje čovek. Džoel je prisiljen da odrasta bez obzira na sve nedaće koje su ga zadesile. Suočen sa surovošću, nedostatkom radosti i nade on to radi na najbolji mogući način, prihvatajući u potpunosti svoju drugačijost, što je pitanje da li bi mogao da uradi da se našao negde drugde, a ne baš na ovom zaboravljenom parčetu sveta.

Ljubav je apsurdna, neuhvatljiva i izaziva da se o njoj pišu priče. Oto Horvat ju je omeđio u čudesan moguće-nemogući okruženje u kojem ona bahato vlada ne obazirući se mnogo na one koje će uhvatiti u svoju mrežu. Ovo nisu romantične ljubavne pripovesti, barem ne onakve kakve nam se obično nude kada pisac poželi da nešto kaže o tajni koja pokreće svet. Horvat se poigrava svojim junacima, jedan počine da priča priču, drugi je završi kao da je njegova. Identiteti su fludni, lelujaju kao i događaji i mesta dešavanja narativnih celina koje po strukturi nalikuju na priče, ali su zapravo samodovoljni mikrosvetovi u kojima se odigrava sve ono što i u stvarnosti samo na drugačiji, mnogo prefinjeniji način, da ga ni sami akteri ne mogu do kraja razumeti. Oni su zbunjeni svojim postojanjem, međusobnim odnosima, onim što ih okružuje, ali instinktivno osećaju da ako se udruže, ma koliko to na prvi pogled naporno izgledalo, možda ipak nekako uspeju da pohvataju konce i svoje bivstvovanje izvedu na pravi put, ma koji on to bio.

Nijedan pol nije privilegovan, svi ljudi su preplašeni, drhte, pokušavaju da odgovore na velika pitanja. O smrti se priča samo usput jer je tek ona nesavladiva lekcija koju će svejedno na kraju morati da nauče. Do tada lutaju gradovima u kojima su se zadesili, mapiraju mesta za stvaranje uspomena, trude se da urade barem nešto kako bi osetili da su živi. Znaju oni da ih je ljubav povezala, osećaju je, ali nije dovoljna da ih opere od nesigurnosti i mogućeg stradanja koje vreba na svakom koraku samo ako se opuste. Napetost je prevelika, a vremena sve manje.

Privid stalnosti i ukorenjenosti im, poput crvene marame, leprša pred očima nudeći varljive odgovore na pitanje smisla i svrhe.

Dokle će izdržati pitanje je na koje će svako od njih morati da pronađe svoj odgovor, a pravog odgovora zapravo nema.

Kada pišete o ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, čak i da po sopstvenom nahođenju rekonstruišete ljubavnu priču samo zato što je beleška o romansi između dve istorijske ličnosti ostavila utisak na pisca i uplela mu se u život.

Pošto su protagonisti ovog romana odavno mrtvi, autor je morao da zaroni u arhivu, novinske članke i prepisku kako bi stekao što realniju sliku o onom što će izmaštati. Una O’ Nil i Džerom Dejvid Selindžer upoznali su se (ili nisu) u poznatom njujorškom klubu Roda 1940 godine. Una i njene prijateljice, buduće dobrostojeće dame koje će se unosnom udajom/udajama popeti na društvenoj lestvici, večeri provode u zadimljenom prostoru silno želeći da nevinost svojih mladih godina zamene zrelošću žena koje muškarce vrte oko malog prsta.

Kada se prvi put sretnu, Una je petnaestogodišnjakinja, a Džerom je pet godina stariji. Iza uplašenih i zbunjenih pogleda još uvek se kriju deca. Una je neželjena ćerka poznatog dramaturga Judžina O’ Nila. Očeva nezainteresovanost probudiće kasnije u njoj želju za očinskom figurom, što u trenutku kada upoznaje Selindžera nije slučaj. On je smotani, lepo vaspitani dugajlija koji više od svega želi da postane pisac. Započinju platonsku vezu oklevajući da je pretvore u telesnost plašeći se mogućeg gubitka. Veridba je bila kupovina vremena za savladavanje straha od nerazumnosti života koji su oboje imali.

Drugi svetski rat njihovu vezu stavlja na led. Selindžer odlazi u vojsku. Sve vreme piše pisma i priče kako bi ostao normalan. Odlazi u Evropu, učestvuje u iskrcavanju u Normandiju, oslobađa Pariz i upoznaje Ernesta Hemingveja s kojim razmenjuje književna iskustva. Krvave borbe, surovi prizori i zlo kojima svakodnevno svedoči ostavljaju dubok trag na Džeromovu ličnost što će posledično dovesti i do njegove kasnije izolacije od sveta. Jedino u takvoj tišini je mogao da misli.

Saznanje da ga Una nije čekala i da se udala, za ni manje ni više nego najpoznatiju skitnicu nemog filma, nije mu pomoglo u oporavku. U pričama koje piše često se pojavljuju Čarli Čaplin i njegovi filmovi. Ipak, Selindžer uviđa da je Una srećna i da višedecenijska razlika u godinama između nje i Čaplina ne predstavlja problem nego prednost. Ona se pored njega oseća željeno i sigurno. Njihov brak je uzor holivudskim prevrtljivim zajednicama iz računa.

Una i Džerom srešće se (ili neće) još samo jedanput. Sada već u godinama pokušaće da stave tačku na ono što su nekada mislili da je ljubav, a zapravo su bila dva podeljena straha.

Una O’Nil imaće epizodnu, ali vrlo važnu ulogu i u Begbedeovom životu.

Srećom, njegova ljubavna priča imaće mnogo bolji, otvoreni, završetak.

U petom delu mamutskog romansiranog životopisa Knausgor opisuje svoj boravak u Bergenu između 1988-2002 godine. Ushićen što je primljen na jednogodišnju Akademiju za pisanje bez novca stiže u tmurni Bergen, nakon letnjeg raspusta provedenog na sunčanom Mediteranu i dopisivanja sa devojkom koju je video na kratko i sada bi konačno trebalo da je bolje upozna. Kako to obično biva u tim godinama, on misli kako je ona ljubav njegovog života. U gradu već studira njegov brat Ingve.

To što je primljen na Akademiju Karl Uve smatra znakom da je na putu da postane veliki pisac što jedino i želi.

Idilična slika studentskog života počinje da se izobličava kada počne školska godina. Kolege s kojima pohađa nastavu su mnogo nadareniji budući pisci od njega. Knausgor je dovoljno svestan da to sebi prizna. Dobije poneku pohvalu, ali to su samo mrvice koje mu pomažu da preživi. I profesori pažljivo biraju reči kada opisuju njegov rad. Na granici očaja i s željom da sve napusti Karl Uve pokušava da utehu pronađe u ljubavi, ali i tu doživljava razočarenje. Ne samo da nije pronašao srodnu dušu nego se ona još i smuvala s njegovim bratom.

Ipak, uz pomoć alkohola i izlazaka u klubove sa novostečenim prijateljima uspeva nekako da prevaziđe dečije bolesti akademskog opstanka ni ne sluteći šta ga sve tek čeka. Spisateljsko samopouzdanje mu je poljuljano, a on pokušava da bude što bolji i često se osamljuje kako bi pisao svestan da ne napreduje mnogo. Želi da uči, kupuje knjige za koje čuje na predavanjima da mu mu mogu biti korisne. Nastavlja da piše čak i kada njegove priče odbiju časopisi kojima ih šalje, čak i onda kada izdavačke kuće prihvate rukopise njegovih drugara. Kroz ljubomoru prolazi kao kroz tamni oblak znajući da je to što su oni napisali dobro i da nisu krivi što on ne ume bolje.

Karlu Uveu se često čini da u vlagom okovanom gradu u kojem živi vreme brže prolazi. Utučen što mu spisateljska karijera ne ide kako je planirao, i pod velikim pitanjem je da li će ikada krenuti, prepušta se provodu, opijanju i sviranju bubnjeva u bratovljevom bendu. Kada konačno pronađe devojku za koju će se uhvatiti kao za pojas za spasavanje situacija počinje da se menja u njegovu korist. Nakratko je čak i srećan. Ipak, mrak koji se nalazi u njemu i koji je stalno prisutan izlazi na površinu. U jednom od naleta emocija, koje ne ume da kontroliše, u noćnom klubu se seče staklom po licu i kao da konačno sebi pokazuje onaj teskobni sebe koji gospodari njime. Tada i shvata odakle pisanje dolazi.

Do kraja knjige on će se i oženiti (ne devojkom koja ga je izvukla iz učmalosti jer ga ona podseća na to stanje), umreće mu otac od kojeg je na prvi pogled otuđen, ali je zapravo duboko povezan s njim, prevariće suprugu i razići se od nje.

Sve ovo može podsećati na scenario za telenovelu, ali apsolutno nije. Karl Uve je surov, autodestruktivan i mračan, sve ono što se retko ko od nas usuđuje da bude, zato je i dobro što knjige postoje jer čitajući ih možemo bolje upoznati delove sebe kojih se plašimo.

Preživljena pokazna vežba umiranja pedesetogodišnjeg pisca neminovno ga dovodi do suočavanja sa sopstvenim životom koji je doveo do ovog neočekivanog iskakanja. Zbog čega je pod tušem doživeo srčani udar? Nezdrave navike, nezadovoljstvo, sveprožimajuća tuga ili prošlost koja je započela negde daleko od ove tačke sveta u kojoj se sada nalazi. Ako ste pisac, a narator ovog romana jeste, onda će beleženjem svega što se dešava u i oko vas najlakše izaći na kraj sa nepoznanicom – zašto baš ja? Prisetiće se detinjstva i svega što je dovelo do toga da spakuje ono malo stvari što mu je preostalo i da se sa suprugom i sinom preseli što dalje od užasa koji su preživeli. Tačno, rat nije oprljio samo njih, bilo je tu rođaka i prijatelja. Trudili ste se da ne misle na svaku od tih sudbina kako ne bi skrenuli s uma. Počeli su novo poglavlje.

Sin je stasao u sredini koja piscu i dalje nije bliska, a neće ni biti jer je to drugi jezik, a jezik je piscu ceo svemir.

Zato, kao deo oporavka srca, otac i sin odlaze na zajedničko putovanje američkim pustarama u kojima sin fotograf postavlja fotoaparate kojima snima noćno nebo. Zvezde nad njima i lični moralni zakon koji pokušavaju da definišu, u njima. Različite generacije i mesta odrastanja ne razumeju se dovoljno, iako se osećaju. Toliko su različiti da su zapravo slični. Sin u pokušaju da pronađe sebe i ono što želi da bude, svet posmatra kroz objektiv dovoljno dalek i drugačiji od rečenica koje otac niže pokušavajući da opiše ono što je postao. Posećuju i stan u kojem su živeli prvi put kada su pre dvadeset godina sleteli u Feniks, da iz pepela ponovo izgrade ono što im je sudbina oduzela.

Mesto je neprepoznatljivo, jedino što mogu da uoče su sopstvene utvare.

Porodični triptih završava se pričom o supruzi i majci, vezivnom tkivu između tvrdoglavih muškaraca. U trenutku kada, kao svaka majka koja sebe stavlja u drugi plan, konačno prizna kako joj nije dobro već je kasno. Tromb je izazvao moždani udar. Analize, snimanja, traženje prave terapije i bolnička atmosfera koja razara nadu postaju deo svakodnevice pisca i njegove supruge. Njena sećanja su neselektivno izbrisana, bez ikakvih pravila, uspomene su pouzdane jedino na fotografijama ako uspe da se seti ko je na njima.

Iako je strah od zaborava i samoponištenja sveprisutan, mala porodica pokušava da još jedanput sačuva sebe i sopstveno dostojanstvo, ovoga puta se boreći s mnogo prefriganijim protivnikom – zaboravom.

Koju ljubav pamtimo mnogo govori o nama pogotovu ako je u pitanju opsesivna mladalačka zanesenost ženom za koju svakim delom svoga bića znamo da je pogubna za nas, i svakim tim istim delom je obožavamo. Čak i kada dođe do raskida, zapravo možda je baš tada najviše i volimo jer se iz stvarnosti seli u naš um u kojem je bezbedna od spoljašnjih uticaja – protoka vremena, drugih muškaraca i sopstvene hirovitosti ostajući zauvek fam fatal.

Čak i kada se oženimo, dobijemo dvoje dece i iz zemlje u kojoj smo je upoznali pobegnemo u naizgled uređeniji beli svet. Vremenska i fizička udaljenost ne znači ništa. Čak i kada nam se posle dvadeset godina iznenada pojavi na vratima hotelske sobe. Prekinuta priča će se jednostavno nastaviti.

To što ste, u međuvremenu postali radio-voditelj ne impresionira je mnogo. Seća vas se ona iz mnogo uzbudljivijih dana kada ste zbog nje ostavili studije, pustili da vas izbace sa fakulteta dok je ona redovno učila, prosjačili od prijatelja i poznanika kako biste joj ispunili svaku želju, čak se i boksovali. Dobro, to je bio vaš ventil i strast, ali svejedno, sve ste to radili zbog nje. Ostavila vas je kada je naišla prva prikladna zamena čija je kraljica mogla da bude s mnogo manje muke.

Situacija u kojoj ste se našli uvrnuta je na više nivoa. Dobili ste zadatak da izveštavate sa simpozijuma „Nova Rusija“ u organizaciji Kalifornijskog instituta građanskih prava. Govornici ovog skupa odavno nisu videli domovinu. Prave je od sećanja i vesti koje dolaze iz matice. Rusija je daleko, a za nekadašnje sunarodnike oni su u filijali, ispostavi zemlje u koju se neće vratiti. U želji da svoju iluziju prodube do krajnjih granica oni čak izglasavaju i vladu u rasejanju koja će kada bude prilike (a neće će je biti) zameniti neistomišljenike koji su sada na čelu države.

Privid je da i ono što ste nekada smatrali ljubavlju ponovo postane deo vašeg života.

A nije da ne želite. Znate kako dišete zajedno.

Često ne možete da dođete do vazduha, ali ipak nekako udahnete.

I onda ste živi. Nema veze što se poništili sebe. Ona je trudna, treba joj pomoć i zaštitnik.

Da li je vredno zbog toga žrtvovati sve?