Da li je prva ljubav koja ne liči na vatromet vredna truda ili moramo da osetimo baš sve ono što i ostali kako bismo zaista poverovali da smo zaljubljeni? Konel i Marijan odrastaju u zapadnoj Irskoj, idu u istu srednju školu i pripadaju različitim klasama. Marijan potiče iz bogate porodice, a Konelova majka je čistačica u njihovoj raskošnoj kući. 

Na početku knjige, par je u završnoj godini srednje škole – Konel je popularni sportista, a Marijan društveni odmetnik. Blizu su iako se kreću u potpuno različitim krugovima. Kada Konel jednom prilikom dođe da pokupi majku nakon posla, prvi put zaista uspostavlja kontakt sa Marijan. Nema tu elektriciteta koji vam parališe telo, ali postoji nešto, nešto drugačije. Povezanost. 

Marijan se u školi smeju iza leđa, uglavnom zato što nju nije briga šta drugi misle o njoj. Za razliku od nje Konelu je to jako važno. Kada njihova veza počne da se razvija i  pretvori se u nešto fizičko, pa čak i emocionalno, oni to kriju, a u školi Konel se pretvara kao da Marijan ne postoji. Njena osećanja prema Konelu su toliko snažna (kao što to samo kod tinejdžera može biti) da dozvoljava da je potpuno poseduje. Kolin ne ume da objasni sebi šta oseća, osim što mu se sviđa to što ona ima visoko mišljenje o njemu. Međutim, i dalje zazire od toga šta bi njegovi vršnjaci mislili da znaju šta se događa. Ophodi se loše prema njoj i prekida vezu ostavljajući je da se nosi sa sopstvenim emocionalnim nevoljama.

Situacija se menja kada se godinu dana kasnije presele u Dablin na koledž. Marijan postaje deo društva koje ceni njenu pamet i inteligenciju, a ćutljivom Konelu je teško da se uklopi i pronađe prijatelje jer više nije popularan momak u srednjoj školi. Marijan je, s druge strane, pronašla sebe, uživa u dubokoumnim razgovorima o političkim i ekonomskim pitanjima i sada je ona predmet želje, a ne podsmeha. Ipak, bez obzira na novonastalu promenu, obnavljaju vezu, uživajući u onome što osećaju jedno prema drugom bez obzira na ponavljanje istih obrazaca koji su ih doveli do raskida. 

Radnja romana dalje prati glavne junake tokom studiranja, periodičnog bivanja u vezi i raskida bilo da se radi samo o prijateljstvu ili nečem drugom kao i uspostavljanja neuspelih emocionalnih odnosa sa drugim ljudima. Međutim, krug se uvek vraća na početak i oni su ponovo ogoljeni (psihički i fizički) jedno pred drugim.  

Marijanina sklonost ka samoništenju i Konelova nesposobnost da se izbori sa emocionalnim stresovima s kojima se suočava ostavljaju ih oboje nesigurnima u to kakav bi njihov odnos trebalo da bude i još važnije kakav bi mogao biti.

Nakon što nas je u prošlom romanu „Sjećanje šume“ ostavio na ivici šume da razmišljamo o daljoj sudbini glavnog junaka Karakaš nas u „Proslavi“ vodi još dalje među drveće trudeći se da nas izuzetno veštim pisanjem zavede da što duže od tog drveća ne sagledamo šumu.

Tamo gde bi drugi pisci tek počeli da se baškare sa opisima likova i radnje Karakaš završava poliptih sastavljen od četiri prikaza u kojima mesta za razvlačenje, sve je ogoljeno i jasno, čitaocu samo preostaje da u sopstveni registar upiše raspon uzburkanih osećanja koje ovaj kratak roman izaziva.

Mijo se kao vojnik gubitničke vojske krije u šumi iznad rodnog sela u Lici.

Odlazak na proslavu nezavisnosti nove države u susednom mestu odredilo je dalji tok njegovog života. Drugačije ideje od onih na koje je navikao učinile su mu se prijemčive i dovoljno istinite da bi se za njih borio.

U njegovom selu sada su pobednici koji zavode novi red. On iz skrovišta u šumi može da vidi rodnu kuću. Kako bi prekratio vreme zamišlja kako njegova žena i deca provode dane dok je on odsutan. Žena mu krišom donosi hranu i novosti iz sela moleći ga da se preda i da nekako okončaju agoniju u kojoj su se našli. Mijo još nije spreman na to, čeka povoljnu priliku kada će nove vlasti blagonaklonije gledati na bivše neprijatelje. Jedne večeri, u dogovoru sa ženom, prikrada se njihovoj štali i sakriva se u njoj. Ušuškan među senom i balegom jedino što može da radi je da čeka i da se seća.

Mijovo detinjstvo oskudno je u svemu, u roditeljskim emocijama, razumevanju sa tri sestre, prostorom, hranom, igračkama i što je najvažnije perspektivom. Iako se u živopisnim zabitima Like živi u skladu sa prirodom, svaka porodica strepi od njene surovosti, bez mogućnosti da joj se umile, čak i kada naporno rade kako bi sebi obezbedili egzistenciju.

Kao da ta teška sudbina nije dovoljna sama po sebi, na nju se nadovezuju i politička dešavanja koja malo ko od stanovnika zaista razume, ali se uvek povinuju serviranim odlukama. Jedna od njih je i da se pobiju svi psi u selu zato što je jedno od njih ujelo jednog od vlastodržaca. Mijo dobija zadatak da se reši svog psa. Zajedno kreću ka šumi.

Mijo se zamomčio i sa devojkom (budućom suprugom) i njenim bratom kreće peške u susedno selo u u kojem će se održati proslava. Uparađeni kreću na dug put kroz šumu i livade. Zadihani i znojavi, ali sa sjajem u očima stižu na sam početak slavlja na kojem se transparenti, zastave i kape sa slovom U i ushićenost meštana mešaju u zavodljivu celinu koja će ih odvesti u stradanje.

Mijo se odgovornosti glave kuće učio od oca. Jedne surove zime kada je opstanak cele porodice doveden u pitanje, otac teška srca donosi odluku da najstarijeg člana porodice, sopstvenog oca koji je star i bolestan, odvede u šumu i baci ga u jamu kao što se to pokolenjima radilo u njihovom kraju kada je trebalo preživeti.

Karakaš majstorski ume da vas sagledavanjem pojedinačnog povede u shvatanje opšteg.

Kao što rekoh, drveće i šuma.

Praznici nam zbog posebne atmosfere i viška slodobnog vremena prosto nameću samorefleksiju čak i kada to uopšte ne želimo. Misli bez pitanja odlutaju u vrtlog iz kojeg je posle teško da se izvučeš.

Tridesetosmogodišnjem Frenku Baskombu vreme Uskrsa nije omiljeno doba godine. Štaviše moglo bi se reći da je to samo još jedna od mnogobrojnih ironija koje mu preplavljuju život. Za Frenka ovo je vreme godišnjice sinovljeve smrti.

Nema tu mnogo šta da se kaže, praznina koja je ostala ne može se ničim popuniti, život bezdušno teče dalje makar se sveo na rutinu koja održava vitalne funkcije na minimumu.

Ono što mu je preostalo od života su bivša žena i dvoje dece sa kojima živi u predgrađu Nju Džerzija iako je razvod okončan. Ni na poslu nije mnogo uspešniji, radi kao sportski novinar u poznatom časopisu i lamentira nad sudbinom kako je mogao da postane veliki pisac, ali mu se nikako nije dalo da napiše drugu knjigu. Skoro da je i zaboravio o čemu se radilo u prvoj. A vreme koje je od tada proteklo čini mu se kao tren.

Ima mlađu devojku koja očigledno nije za njega, ali se ipak radije priklanja prividu nekakve povezanosti kako ne bi morao da se suoči sa činjenicom da je na ivici provalije i to sam.

Čak ni priznanje poznanika da je homoseksualac i da mu dopada neće Frenka pomeriti sa ušančenog mesta u poznatom samosažaljenju koje mu pruža kakvu-takvu sigurnost.

Nekvalitetnu, ali poznatu. Daleko je on od spoznaje da sigurnosti nema iako mu svaki segment života poručuje upravo to.

Promašen brak, veza, karijera, gubitak deteta. Pametnom bi bilo dovoljno za poniznost. Ali ne i Frenku, on i dalje ima svoje vetrenjače.

Srce mu preskače, gubi dah i opet gura po svom.

Raspašće se iznutra, ali neće priznati da je slab.

Roj Kejdi je imao loš dan. Veoma loš dan. On je krupan, žilav momak koji radi naporan posao prikupljanja novca neplaćenih dugova za mafijaškog bosa u Nju Orleansu. Svakodnevica mu nije baš ružičasta. Ali sada je nešto drugo u pitanju. Kauboju se svet izvrnuo naopačke.

Tog jutra doktor mu saopštava da je u terminalnom stadijumu raka pluća i da mu je preostalo još samo nekoliko meseci života. Zatim otkriva da njegova devojka spava sa njegovim šefom i da ga taj isti šef šalje na zadatak (na prvi pogled rutinski) uz napomenu da ne nosi oružje. Roj pretpostavlja da je u pitanju nameštaljka koja jedino ima za cilj da ga ukloni sa lica zemlje. To u ovom trenutku i nije tako loša ideja s obzirom na alternativu, ali on ipak odlučuje da ponese pištolj i to veče se završava krvoprolićem.

Kauboj je u begu (od smrti ili osvete mafije potpuno je nebitno jer ga očekuje isti ishod) i želi da još jednom vidi rodni grad Galveston u Teksasu kako bi tamo mogao da na miru umre.

Usput sreće problematičnu tinejdžerku Roki, prostitku sa mračnom tajnom i malom sestrom. Na putu ka Galvestonu, od bara do bara, preko motela i sumnjivih prenoćišta Roj se menja. Preispituje svoj život i pokušava da otkrije na kojoj raskrsnici je krenuo pogrešnim putem. To neće mnogo promeniti dalja dešavanja koja slede ali će mu doneti utehu.

Bežeći ka neizvesnosti posećuju Rojevu bivšu devojku što na njega ostavlja vrlo emotivan utisak, žali za protraćenom mladošću. Pošto je otkrio da je briga od drugima lekovita pomaže Roki da pronađu njenu mlađu sestru i povedu je sa sobom.

Jedini cilj neobične trojke je da se dokopa Galvestona, a šta će biti posle to zna samo sudbina. No bez obzira na to sve troje su od ovog puta već dobili mnogo više nego što su i mogli da pretpostave.

Ovaj roman poslužio je kao predložak za seriju Pravi detektiv.

Pre nego što uzmete ovu knjigu u ruke zapitajte sebe kao čitaoca – da li voliš kratke priče? Za njih čovek mora da bude spreman da čita između redova, da u nedorečenom popuni praznine i da se nad svakom zamisli.

Ova zbirka od deset (ne baš tako) kratkih priča pokriva gotovo tri decenije Judžinidisove karijere jer najstarija od njih datira još iz 1988. Zanimljivo je kako su tokom godina određene teme ostale u centru pažnje autora, ali mu se menjao pristup pisanju o njima.

Osamdeset osmogodišnja Dela polako počinje da zaboravlja stvari. Zajedno sa prijateljicom koja joj je najveća podrška pokušava da se izbori sa demencijom i strahom čitajući s njom omiljenu knjigu – Dve starice: aljaskanska legenda o izdaji, hrabrosti i opstanku.

Mladić sa rancem na leđima odlazi na tropsko ostrvo u Tajlandskom zalivu u pokušaju da kroz post dostigne prosvetljenje, umesto toga tamo će ga dočekati dizenterija i drugačije promišljanje o životu.

Muškarac je povređen saznanjem da njegova bivša devojka radije organizuje žurku na kojoj će prikupiti spermu odabranih kandidata umesto da je pozvala njega da bude donor i pomogne joj da u četrdesetoj godini postane majka.

Svirač na klavikordu žali zbog pogrešnih izbora koji su za posledicu imali nagomilavanje dugova koji sada utiču na život njegove porodice. Utehu pronalazi u sviranju klavikorda.

Čovek u godinama gubi bogatstvo i pokušava da započne novi posao kako bi sinovima imao šta da ostavi u nasledstvo.

Muž (sa zabranom prilaska bivšoj ženi) lamentira o raspalom braku pitajući se da li je baš sve moralo tako da se završi i šta je suština ljubavi.

Istog dana kada dobija nagradu za životno delo poznatom seksologu stručna javnost osporava njegova najznačajnija otkrića. On odlazi na daleko putovanje kako bi dokazao da nisu u pravu.

Razvedeni muškarac pokušava da zavede devojku koja putuje s rancem na leđima ali ga u tome ometa stari prijatelj, devojčin saputnik kao i mnogobrojna pogrešna opažanja sveta koji ga okružuje.

Urednik se odriče dugogodišnjih uverenja i pokušava da prevari šefa kako bi stekao materijalnu korist za svoju porodicu.

Indijanka u strahu da će morati da pristane na ugovoreni brak preduzima drastične mere.

Svaka od priča je puna pojedinosti o kojima ćete razmišljati dugo nakon čitanja.

Kada poznata osoba napiše roman u kojem glavni junak jako podseća na njega samog čitaoci će uvek postaviti pitanje koliko je priča autobiografska. Pogotovo će to biti aktuelno ako predgovor za knjigu napiše isto tako poznata osoba, prijateljica i nekadašnja ljubavnica koja će objasniti da podseća na onog na koga ste mislili i da to nije uopšte on jer je stvarnost ionako precenjena. Da li su ovo memoari Sema Šeparda, glumca i dobitnika Pulicerove nagrade za dramsko stvaralaštvo, ili ne odlučite sami. To vam u uvodu poručuje i Peti Smit koja odlično poznaje glavnog junaka, zapravo sam hteo reći Sema.

Bezimenog junaka u pet ujutru budi zavijanje kojota koji slave ulovljeni plen. Čoveku u sedamdesetima, koji živi kao usamljeni kauboj, teško je da u tim trenucima između sna i jave razmišlja o budućnosti ili uživa u trenutku. Njegove misli okrenute su prošlosti i razvrstavanju sećanja. Ali umesto da mu pruže utehu one bude u njemu unutrašnji nemir. Bio je glumac, pisac i trideset godina u braku koji se iznenada prekinuo. Prohujali dani u njemu izazivaju obamrlost iz koje želi da pobegne. Vreme ja za pomirenje sa samim sobom. Taj proces neće se odigrati samo na javi, mora se uključiti i podsvest. Snovi i vizije, sve što može da mu pomogne da pronađe mir.

Odakle početi? Od zamršenog odnosa sa ocem i njegovom maloletnom devojkom Felisiti u koju je i sam bio zaljubljen. Ili posmatrajući svoj odraz u ogledalu sa mekim svetlima dok u pauzi snimanja mladić kakav je bio zuri u njegovo izborano lice. Ili putovanja kroz Ameriku u pokušaju da savlada nemir koji ga je obuzeo. Divljina, planine i pustinje uz džez, rokenrol i pokoji stimulans za širenje svesti. Bežanje u umetnost i pozorište.

Šepardov roman sastavljen je iz kratkih vinjeta, prizora, ponekog sna i mnoštva uspomena. što je upravo ono što nam je potrebno kako bismo pratili njegov razlomljeni tok svesti u potrazi za sopstvenom dušom.

Jedini recept za opstanak je samo gurati napred. To upravo pokušava da uradi glavna junakinja ovog romana, sveže razvedena spisateljica sa dvojicom malih sinova. Brak izmaštan kao seoska idila raspao se poput mehura od sapunice i ona je primorana da preuzme kontrolu nad onim što joj je preostalo od života. Vraća se u London u kojem pokušava da se ponovo uključi u tokove svakodnevice koju je napustila pre nekoliko godina.

Kako bi se ohrabrila u nastojanjima da pregura ovaj buran period, dopušta nepoznatoj astrološkinji, koja se ko zna kako dokopala njene imejl adrese, da joj uradi horoskop. Trenutno je u periodu tranzita i očekuje je veliki broj mogućnosti.

Spisateljica novonastaloj situaciji prilazi profesionalno, posmatrajući dešavanja oko sebe očima i umom pisca. Pažljivo sluša šta joj ljudi pričaju, ne uplićući se mnogo u njihove narative. Trudi se da shvati šta se sve to oko nje dešava.

London kakvog ga je poznavala se promenio. Osnova multikulturalnog megalopolisa je tu, ali su ljudi drugačiji, više okrenuti sebi, sa mantrama koje neprekidno ponavljaju trudeći se da veruju u njih. Ona je zbunjena i uplašena. Pita se kojim putem da krene dalje. Kako da pomogne sinovima da se ne izgube u svetu koji preti da ih proguta.

Ona se sreća sa bivšim momkom koji je sad otac i suprug, sve što je hteo da bude, a ona to nije htela s njim. Tu je i prijateljica koja živi u limbu između prolaznih veza i uspešnog posla kojima skreće pažnju sa pravih problema. Agent za nekretnine pokušava da joj uz stan proda i filozofiju urbanih migracija, majstori koji joj renoviraju stan ispovedaju joj gorko-slatke imigrantske priče. Čak i kada pokuša da pobegne u poslovne obaveze i ode na književni festival i tu je dočekuju ljudi koji tumaraju iz dana u dan nemajući bilo kakvu ideju o tome kuda ih sve to vodi.

Postoji opasnost da će tranzit da potraje i toga se potajno najviše plaši.

Jedna od (lažno) utešnih rečenica da život svakoga izazove onoliko koliko ta osoba može da podnese raspršava se u paramparčad kada se tragična situacija zaista desi. I to što život podseća na zaplet romana ne može da pomogne pesniku Tomu da prevaziđe okolnosti u kojima se iznenada našao. 

Tom i njegova devojka Karin očekuju bebu. Pripremaju se za najuzbudljiviji događaj, ali Karini iznenada biva loše i oni odlaze u bolnicu misleći da je dobila grip. Saznanje da buduća majka boluje od akutne leukemija potpuno ih parališe. Sada su sve karte na stolu i jedino što mogu da urade je da iz igre izađu sa najmanje gubitka. A gubitak je nemerljiv. Tom gubi parnterku, a dobija ćerku. Odakle čovek u takvim trenucima grčenja od bola da izvuče radost kada je mozak okupiran procesuiranjem nestanka srodne duše. 

S druge strane tu je malo biće koje je tek došlo na svet i o kojem se treba brinuti. Sada još i više kada zna da neće odrastati uz majčinu ljubav. Tu se krije velika praznina koju Tom mora da ispuni unapred znajući da neće uspeti. To uviđa već na prvom koraku kada odlazi da registruje ćerku u opštini gde mora da se suočava sa administrativnim peripetijama samo zato što on i Karen nisu zvanično u braku iako su deset godina bili u vezi. 

Da tragedija nikada ne dolazi sama uverio se i Tom kada je posle nedugog navikavanja na uloge udovca i samohranog oca saznao da mu je i otac ozbiljno bolestan. Osećaj da gubi potporu pod nogama potpuno ga savladava. 

Jedini način da se izbori sa stvarnošću je bežanje u prošlost i prisećanje na lepe trenutke provedene sa Karin i ocem. Sva sredstva su dozvoljena samo da se ostane na površini. 

A za to vreme ćerkica raste i upija svet oko sebe. 

Kako će je zaštiti?

Kako biste reagovali ako bi vam neko rekao koji je vaš dan za umiranje? Da li biste se uplašili i pokušali da potisnete tu informaciju iz glave ili biste se trudili da vreme koje vam je preostalo iskoristite na najbolji mogući način? Šta je sudbina i da li je možemo izbeći čak i kada se svojski trudimo da ne verujemo u nju?

Četvoro dece njujorške porodice Gold će u leto 1969 od tajanstvene vidovnjakinje dobiti poklon koji će im obeležiti živote. Bez imalo ustezanja i obzira prema činjenici da su još uvek deca, ona će im saopštiti ono zbog čega su došli kod nje – datum kada će umreti.

Svako od njih drugačije doživljava ono što je čuo. Ne zavisi to samo od dužine preostalog vremena nego i od načina na koji posmatraju život. Jedino prema čemu su se do tada upravljali bila je porodična dinamika u kojoj je otac u radio kao krojač svom salonu, a majka se kod kuće brinula o njima trudeći se da ih što bolje upozna. Familija je bila pobožna, poštovala običaje i subotom išla u sinagogu.

Saznanja koja su dobili mališani ne mogu izbrisati niti zaboraviti. Jedino što mogu je da zađu u sebe, vide šta im je važno i da se trude da do proreknutog dana što više toga ostvare bez obzira na to da li će ga preživeti ili ne. Opterećenje je stalno prisutno.

Sajmon i Klara, mlađi brat i sestra, nakon smrti oca odlaze u San Francisko. Sajmon u tom gradu konačno može da prihvati sebe i bude ono što jeste, a Klara će se svojski potruditi da postane mađioničar i krene bakinim stopama. Hiljadama kilometara odvojeni od majke i starijeg brata i sestre, za koje znaju da se ne slažu s njihovim izborima, hrabro istrajavaju u nameri da ostvare snove.

Danijel, glas (prividnog) razuma, postaje lekar i ne pridaje mnogo značaja proročanstvu čak i kada ga poljuljaju nova saznanja o Sajmonu i Klari. Danijelova racionalnost samo je prividna i on svakodnevno pokušava da je opravda ne samo kod kuće nego i na poslu kada potpisuje lekarska uverenja mladićima koji idu u neki od trenutno aktuelnih ratova. Ipak, u jednom trenutku će i on shvatiti da mu je izbor oduvek bio sužen.

Najstarija sestra Varja, na prvi pogled ima najviše šansi da pronađe sebe i ostavi traga u svetu. Ona postaje naučnica koja proučava tajne dugovečnosti pokušavajući da ih učini dostupnima čovečanstvu ne pitajući se šta će ljudi raditi s tolikim vremenom i da li je puko sleđenje određenih pravila bez uživanja u procesu uopšte vredno truda.

Čuvarkuće su veoma otporne biljke koje prkosno preživljavaju bez obzira na uslove za opstanak. Ne smetaju im ni hladnoća ni vrućina. Lake su za održavanje i vrlo su lekovite. Veruje se da čuvaju od groma, bolesti i veštica.

Aleksandar Đuričić je udovice naših velikih pisaca video baš ovako, kao žilave ali nežne izdanke bez čije podrške njihovi muževi ne bi postali ono što jesu. One su ih najbolje razumele, negovale maštovite dečake u njima, bile podrška kada je to neophodno, čitale i otvoreno kritikovale tek dovršene verzije rukopisa.

Nisu sve te ljubavne priče bile one romantične, prva ljubav zaborava nema. Trebalo im je vremena da se pronađu, ali baš zato kada su se konačno spojili ta veza je ostajala neraskidiva sve dok se nije umešao večiti sudija koji sreću kvari.

Životi im nisu bili lagodni i bezbrižni. Kreativnost zahteva celog čoveka koji spolja, onima koji ga ne poznaju može izgledati kao pustinjak. Pisati se ne može posle povratka s dosadnog posla, ručka i kratkog popodnevnog odmora. Piskarati da, ali književnici koje su ove žene čuvale živeli su za literaturu. Izgarali su za nju, opterećujući sebe do granice samouništenja.

A njihove čuvarkuće su to hrabro podnosile. Znale su one s kakvim veličinama dele sudbinu i šta oni znače za istoriju književnosti. Često su sebe stavljale u drugi plan, radile za dvoje, prekucavale rukopise, trpele muževljeva lamentiranja o sumnji u sopstvenu vrednost. Gurale su ih napred čekajući da vide osmeh na njihovim licima koji je govorio više od svih njihovih ispisanih rečenica. To im je davalo snage.

Kada su ostale same jedino što im je pomagalo bilo je ponovno uranjanje u stvaralački svet koji su muževi ostavili iza sebe. Pisma, rukopisi, beleške na salvetama i ako imaju sreće kasete na kojima je sačuvan glas voljenog.

Žene – čuvarke književne vatre su Ljiljana Pekić, Brana Simonović, Jasmina Mihajlović, Leposava Milanin, Ljiljana Kapor, Branka Davičo, Zlata Jakovljević Lebović, Ksenija Šukuljević Marković, Ana Krdu i Slobodana Matić – Kovač.

Pogađate li ko su im bili muževi?