Upozorenje za sve one koji kojim slučajem nisu do sada čitali romane Kejt Morton: čim otvorite knjigu nećete moći da je pustite dok je ne dovršite, bez obzira na to što one nikada nisu ispod četiristo strana. Morton vas uvuče u priču i ne pušta. Njeni svetovi su u isto vreme stvarni i magični, prepliću se istorija i mašta, sva ona raskoš koja nedostaje mnogim savremenim romanima koji se svode na minimalističko pripovedanje. 

Pratimo dve linije priče: prva nas vraća u Englesku devetnaestog veka, 1862 godina, Edvard Redklif, ugledni umetnik i vlasnik kuće Birčvud na obali Temze poziva grupu mladih slikara da mu se pridruže u jednomesečnom kreativnom odmoru na imanju, gde će moći da lenstvuju, druže se, ali i ako ih nadahnuće dodirne, slikaju u živopisnoj atmosferi velike kuće. Umesto toga boravak umetnika pretvorio se u tragediju, jedna žena je ubijena, a druga, Berdi Bel, časovničareva ćerka i inspiracija slikara nestaje, sumnja se, zajedno sa draguljem neprocenljive vrednosti. Edvardov život je uništen. 

Vraćamo se u sadašnjost. Mlada londonska arhivarka Elodi Vinslou pronalazi kožnu torbu i u njoj fotografiju nepoznate žene u viktorijanskoj odeći i beležnicu sa skicama u kojoj se nalazi i crtež kuće na obali reke. Njoj se sve to čini neobično poznato i oseća povezanost sa gospođicom na slici. 

Elodi je potpuno obuzeta svojim istraživanjem, misterijom i životom druge žene koji joj se čini mnogo zanimljivijim od njenog. 

Ko je tajanstvena Berdi Bel i kako se ona našla u društvu slikara?

Luk između prošlosti i sadašnjosti je uspostavljen. 

Tajna će se pred vama otkrivati deo po deo. Pričaće je razni likovi, ponekad samo tu da vam zagolicaju maštu i otvore nova vrata za koja niste ni znali da postoje. 

I poslušajte savet onih koji su knjigu već pročitali – čitajte je polako, upijajte svaku pojedinost i uživajte u njoj dok je ne zaklopite. 

Kada pomislite da je o strahotama stradanja nedužnih žrtava u Aušvicu već sve rečeno i da jedino što možete da uradite je da se nadate kako se one neće ponoviti u nekom drugom obliku, roman poput „Sabotera Aušvica“ vas iznenadi i ponovo uzdrma otkrivajući još jedno svedočenje o kojem do sada niste imali gde da pročitate.

Artur Dod, mladi britanski vojnik imao je tu nesreću da ga 1941 godine u jeku ratnih dejstava zarobi nemačka vojska. Poslat je u Aušvic na prinudni rad. Iako nije bio Jevrejin, niti je pripadao ijednoj manjinskoj grupi koja se nije uklapala u viziju pročišćenog sveta Trećeg Rajha, kao ratni zarobljenik, trpeo je iste nedaće kao i ostali. Bez obzira na sve on je u očima svojih sapatnika bio ipak povlašćen. Ako umre, za to će biti sam kriv, barem neće biti ubijen kao što je bilo ko od njih mogao da očekuje u bilo koje doba dana i noći. 

Artura su prinudni iscrpljujući rad, glad i batine u prvom trenutku potpuno poremetili jer nije mogao da shvati u kakvom se paklu obreo. Ipak, iako mlad, shvatio je da će ovde morati da odraste i definiše sebe kao čoveka. Nadao se da će preživeti sve nedaće i vratiti se kući, ali ako sada ne pokaže samilost, kako će posle živeti sam sa sobom. Patnja oko njega bila je nepodnošljiva, ali je u isto vreme rađala bunt i inat da se ne podlegne pred nedaćama. Pružiti otpor, bilo kakav, značilo je pobedu. 

Artur je malo po malo sabotirao nacističke industrijske radove, na svaki mogući način pokušavao, ponekad i rizikujući život, da ublaži patnje jevrejskih zatvorenika, a pomagao je i grupici zaverenika koja je kovala plan za masovno bekstvo. 

Nakon što je uspeo da se iz logora smrti vrati u domovinu, sa željom da nastavi koliko-toliko normalan život u kojem će ga noćne more neminovno podsećati na proživljeno, nailazi na hladan prijem i nerazumevanje od strane sopstvene vlade. 

Pojedinačne sudbine prestaju da budu važne kada se slavi zajednička pobeda. 

Razvod je uvek bolan, bez obzira na to kada se dogodi i koliko je vremena pre konačnog razlaza obema stranama jasno da onoga čega je nekada bilo više nema. Ljubav pripada prošlosti, preostaje samo osećaj neuspeha. Bez obzira na razloge i krivicu, vas dvoje kao par niste uspeli da održite obećanje koje ste dali pred svedocima. Još ako imate decu osećaj gubitka još snažnije razara telo i dušu. 

Godinu dana je prošlo od razilaženja pisca Arvida Jansena i njegove žene Turid, koja je sa sobom odvela i njihove tri ćerke. Zjap pukotine koja se tada otvorila za Arvida (ali i za žensku stranu nekadašnje porodice) svakim danom je sve veći. On ne ume da se snađe u tami koja ga je okružila. Životari u stanu u kojem su živeli zajedno, sada previše velikom i tihom za njega koji kao da se sve više skuplja. 

Uspomene naviru sa svih strana i ne biraju doba dana i noći, kao ni redosled kojim ga napadaju. Neke od njih su prijatne, razgovori sa ćerkama, vreme koje stoji dok ih posmatra kako spavaju, detinjstvo koje mu sada liči na poslednje utočište koje je imao. Ipak, većina sećanja su bolna, hronologija gašenja ljubavi prema Turid, trenutak kada je shvatio da im se putevi razilaze. Arvid nosi breme i tragične smrti roditelja i dva brata koji su poginuli u požaru na brodu. Mnogo je to za bilo kog čoveka, a kamoli za preosetljivog, kao što su pisci kojima je jedini način da prevaziđu život, da pišu o njemu. 

Arvid pokušava da se izbori sa prazninom koja ga rastače, postaje pljosnati lik u priči o sopstvenom životu. Opija se, traži utehu u izlascima i prolaznim avanturama za jednu noć sa ženama za koje na trenutak pomisli kako mogu biti ona sledeća prava. Zanemaruje prijatelje, ne javlja se na telefon, zbog svog neodgovornog ponašanja čak gubi pravo da se češće viđa sa ćerkama. 

Jedino smirenje pronalazi dok čita u kafeu u švedskom gradiću blizu granice i besciljno vozi polovnu mazdu u kojoj povremeno i spava kada ga uhvati neizdrž u pustom stanu.

Vreme ne leči ništa, ali ipak pruža neki otklon i mogućnost uvida u ono što smo ostavili za sobom. 

Arvid ponovo počinje da piše.  

Kako biste se ponašali da vam je posao da svakodnevno ulazite u um serijskih ubica? Kojim mehahizmom biste se branili da vas ne zahvati vrtlog izopačenog razmišljanja koji je u svoj svojoj uvrnutosti savršeno logičan? Da li biste se bojali da i sami ne postanete kolateralna žrtva sociopata koji su u stanju da bez trunke kajanja, ponosno i do najsitnijih detalja, pričaju o zločinima koje su počinili i kakvo uzbuđenje doživljavaju svaki put kada ih ponovo prožive u glavi. Mislite li da biste primetili trenutak kada bi vaša saosećajnost ogrubela i kada biste, za dobrobit čovečanstva, počeli da ih razumete? Koliko bi vam snage bilo potrebno da te informacije grupišete, obradite i dobijene rezultate iskoristite da predupredite zločine nekog novog Čarsla Mensona, Teda Bandija ili Džemsa Erl Reja? 

Specijalni agent Džon Daglas iz Jedinice za podršku u istrazi pomoću profilisanja i analize mesta zločina oduvek je slušao svoju intuiciju. Nije umeo sebi da objasni odakle mu je pala na pamet zamisao da će mu najbolji uvid u tamne vilajete detaljnih planiranja ubistava, načina odabira oružja i žrtava kao i razloga zbog kojih to rade pružiti upravo osuđene serijske ubice, samo ako ih pusti da govore. 

Razgovori su bili tapkanje u mraku jer niko pre njega to nije radio. Izvlačio je zaključke nakon svakog intervjua pokušavajući da napravi metodologiju koja bi čvrsto stajala na nogama i koju bi njegove kolege i on mogli da koriste. Da je nekako utemelji u nauci i da se ne oslanja samo na predosećaj, kojem on veruje, ali ne može druge naterati da urade to isto. 

Bio je oštar, grub, dodvoravao se optuženima i glumio kako im se divi. Sve za nauku kojoj je utabavao stazu. Danas je profajling prva tačka oslonca na koju se računa prilikom istraživanja ubistava. 

Kada je Džon Daglas počinjao jedino na šta je nailazio bio je podsmeh, ali kao i svaki čovek sa vizijom nije mario. 

Po ovoj dokumentarnoj knjizi snimljena je istoimena serija koja je doživela ogroman uspeh. 

Četrdesetogodišnja spisateljica, u ne baš srećnom braku opterećenom muževljevom kockarskom strašću, pokušava da uoči nekakav putokaz koji bi joj pomogao da nastavi život u kojem je trenutno zaglavljena. Dva mala sina o kojima mora da se brine, navikavanje (koje traje dugo) na život u Hamburgu i sećanja na rodni Cirih samo joj otežavaju priliku da sagleda sebe. Ona je takođe pozorišna rediteljka i glumica, ili je bila, sada više ni sama ne zna šta je, ni ko je. Toliko, da čak prihvata flert sedamnaestogodišnjeg učenika kojem predaje književnost. Granicu neće preći, ali ni sama ne zna da li je to pitanje vremena ili odluke. 

Jedne usamljene večeri na pretraživaču Gugl ukuca ime svoje prve ljubavi. Ono što je otkrila duboko ju je potreslo. Petrus, muškarac kojeg je pre dvadeset godina ludo volela, se ubio. Da li je ona na bilo koji način doprinela tome, da ga nije nekako povredila, što je ostavilo posledice, a da to nije ni znala? Pisci o događajima najbolje razmišljaju kada pišu o njima. 

Ona odlučuje da napiše priču o Petrusu i ostalim velikim ljubavima koje je imala u životu. Sledeći je bio njegov brat Andrej. Da li je to bila ona ubodna rana u dušu koja je preokrenula Petrusovu sudbinu ili je opet toliko sebična i daje sebi na značaju ne bi li zaboravila stanje u kojem se trenutno nalazi. U priči o ljubavima doći će red i na njenog muža, mada on nije poslednji na spisku od dvanaest apostola kako ih je nazvala. Peti je po redu i ona se pita da li bi možda bilo pametno da napiše njihovu priču koja ima srećan završetak i da onda samo ušeta u nju kada otvori vrata stana i ponaša se kao da je ona istinita. 

Da li nam se ljubav prikazuje kao jedna velika i istinska ili ih može biti više u različitim obilicima?

Koliko dugo čovek može da bude kameleon? Šta je potrebno da poseduje jedna takva ličnost? Izuzetnu spososbnost da osluškuje tokove društvenih promena, praćenje politike i naslućivanje obrta u vođenju države ili možda najvažnije, umeće poigravanja sa saosećanjem sunarodnika. 

Don Kihot je pričao priče, zašto ne bi i Enrik Marko, preživeli logoraš i progonjeni borac za oslobođenje od Frankovog režima. Pretvaraj se dok ne uspeš da postaneš ono što želiš. Enrik je ovaj savet bukvalno shvatio. Pored života koji je zaista vodio, tri decenije je izmišljao i prilagođavao verziju svog drugog ja, javnu ličnost koja je bila moralni kompas narodu kojem pripada, uzdanica i dokaz da se može ostati neukaljan i pored izazova koji se postavljaju pred svakog od nas. Jedini problem je bio taj što je ta ličnost postojala samo u glavama Španaca koji su želeli da veruju kako se može bolje. 

Enrik Marko je veoma vešt pripovedač. Svaku izmišljotinu koju je ponudio javnosti osmislio je do tančina. Oživeo ih je pojedinostima koje su ih činile ubedljivim. Opravdanje se može tražiti u činjenici da po klasifikaciji mentalnih oboljenja on boluje od narcisoidnog poremećaja ličnosti, ali ima mnogo Narcisa oko nas, a retko koji je tako ubedljiv da obrlati tolike ljude da mu se dive. 

Za življenje paralelnih života potrebno je mnogo energije. Treba zapamtiti šta si u kom trenutku rekao, kome i  na koji način. Zašto si izmislio baš tu dogodovštinu, pomenuo događaj iz detinjstva koji se nije odigrao ili poznanika koji nije postojao. Trideset godina iscrpi čoveka čak i kada ima stalnu motivaciju da mu se društvo željno pravih junaka divi. 

Enrik Marko će napraviti grešku koje će dovesti do njegovog raskrinkavanja. 

Od skoro pa sveca postaće omraženi lažov i prevarant. Nije baš kraj kakav je planirao, ali je barem proživeo skoro sve ono što je zamislio, ako ne u stvarnosti, a ono barem u svojoj glavi. 

A publika? Publika će morati prvo da pokupi parčiće svoje izgubljene vere, a onda da pronađe nekog novog Narcisa kojem će se diviti. 

Kako se postaviti prema situaciji koja ima objašnjenje, ali ne i opravdanje? Kako ponovo pronaći savest kada shvatite da ste zbog brzopletosti i osećaja moralne nadmoći doneli pogrešan zaključak i ogrešili se o žrtvu? I kako izaći na kraj sa samim sobom kada uveče legnete u postelju znajući da ste tog dana kao sudija, advokat, sveštenik, borac za ljudska prava (i prava fetusa) ili otac naneli nepovratan bol nedužnoj devojčici? 

Četrnaestogodišnja Meri živi u ruralnom delu Irske i, kako je to već red, trudi se da bude neupadljiva. Veći deo vremena joj to i uspeva jer je umorna od tuge zbog gubitka majke. Nažalost, bez obzira na to koliko se trudila, zverski pogled njenog oca je ne pušta na miru. Njena nevinost i nemoć u njemu bude želju koju samo um kojem je pakao dnevna soba može da opravda. Naravno, želeće i da je zadovolji, znajući da će vremenom postati samo jača. 

Meri je trudna, ali u domovini ne može abortira, zakon se mora poštovati, sud i crkva znaju šta je najbolje za svaku ženu i njeno telo. Lična odluka je nevažna. Meri beži u Englesku kako bi joj tamo obavili zahvat, ali se saznaje za njenu nameru i ona biva nasilno vraćena kući, jer kao što rekosmo, sud i crkva znaju najbolje. 

Javno mnjenje dobilo je novu igračku koju će iz dosade, zabave i bogobojažljivosti raščerečiti. Malo ko se pita koja je prava istina iza ove priče, po pravilu uvek postoje dve strane. Meri ćuti znajući da niko ne želi da je zaista čuje. Njena priča je ona iz ugla žrtve, a njih niko ne voli, suviše ih podseća na odraz koji svaki dan vide u ogledalu. 

Kada se konačno sve sazna, muškarci u odelima i dalje ostaju sivi i nedostupni, javnost bira strane po nahođenju i želji da pronađe izgovor kako bi se što pre okrenuli lakšim temama, a za Meri istina ionako odavno nije ni važna.

Svet se preokrenuo. Nije bilo velikog praska niti ledenog doba. Promena je suptilna, ali suštinska. TInejdžerke širom sveta otkrivaju kako poseduju neobjašnjivu moć da dodirom nanose bol, toliko jak da može dovesti do smrti. Iznenadna snaga koju su oslobodile, poput strujnog udara, neće imati uticaj samo na njihove živote nego i na celokupno društvo. Iscrtavajući nove granice svega onoga što su sada u mogućnosti da urade one shvataju da istu moć mogu da probude i u starijim generacijama žena jer i one poseduju tu silinu koja je vekovima potiskivana. 

Posledice izvrtanja strukture moći su mnogobrojne. Vlade, mediji i javnost pokušavaju da se prilagode novom obrascu. Muškarci su potčinjeni, žene su postale jači pol. Više se ne plaše da idu same ulicama, a oni od kojih su nekada strepele sada žive u strahu od elektrošokova. 

Kataklizma je neminovna. Njena posledica je uspostavljanje novog poretka. Da li će on predstavljati napredak ili će biologija ipak i dalje postavljati pitanja na koje žene na vlasti neće imati odgovore? Da li će sada kada imaju mogućnost donošenja odluka gospodarice biti uviđavnije? Toliko dugo su trpele represiju, hoće li sada biti sposobne da pokažu samilost kada više nisu žrtve. Koliko je činjene zla određeno polom?

Priču pratimo iz više uglova. Roksi je otresita devojka iz uticajne porodice sa problemima. Margo je političarka sa velikim ambicijama i ranjivom ćerkom u osetljivim godinama. Ali je devojka čiji religiozni usvojitelji odbijaju da joj saopšte istinu o njoj. Tunde je mladić koji voli da uživa pored bazena nakon časova novinarstva. Ustaljeni tokovi njihovih relativno normalnih života biće prekinuti otkrićem natprirodnih mogućnosti ženskog pola. Njihove sudbine će se isprepletati. 

Tunde će postati izveštač koji beleži demonstracije, političke promene i narastujuće nezadovoljstvo muškaraca novim položajem. Roksi će se uhvatiti ukoštac sa porodičnim senkama, a Ali će zlostavljanje prekinuti ubistvom nakon ćega će morati da beži stvarajući novi identitet. Margo će iskoristiti svoj uticaj da bude u prvim redovima snaga koje će pomoći osnaživanje žena i koje će im pomoći da upravljaju svojim darom. 

Koliko će dugo ovakav sistem moći da opstane? 

Ako želite da se uspešno bavite politikom morate biti spremni na sve. Borba za moć je stalna, nemilosrdna i završava se povlačenjem ili smrću. Ne postoje porazi, samo trenutna preraspodela položaja igrača koji će iskoristiti prvu priliku da odnos snaga preokrenu u svoju korist. 

Premijerka Margaret Tačer upravo je dala ostavku i njeno mesto je upražnjeno. Fransis Erkart savršeno dobro poznaje pravila igre. Svestan je da kolege u Konzervativnoj stranci, kao novog čoveka koji će voditi državu, vide umerenog i mlakog Henrija Kolingridža. Demokratija je ponekad previše naporna i spora, razmišlja Fransis, išćekujući rezultate izbora novog sastava vlade. 

Kolingridž postaje premijer, Erkart dobija utešno mesto čoveka zaduženog za održavanje stranačke discipline. Nezadovoljan, ali dovoljno lukav da iskoristi svaku priliku koja mu se ukaže na putu, Erkart koristeći uticaj i prava koja mu pripadaju, prikuplja informacije (javne i tajne) o svim članovima vlade, kako onima iz svoje partije tako i iz opozicije. Znanje, pogotovu ako se može upotrebiti za ucenjivanje, je moć. Podmetanja, izvrtanje istine, čak ni moguće ubistvo nisu prepreka ako vode korak dalje ka krajnjem rezultatu. 

Izdržaće Erkart ovaj boravak u senci jer on stalno pred očima ima konačan cilj. Ne razmišlja mnogo o tome šta će biti kada i njega ostvari. Bitka u koju se upustio zahteva celog čoveka. Na prijatelje ne može da se osloni jer ih ni nema, a kako ih može biti u takvom okruženju u kojem stalno jedni drugima rade o glavi. Pomoćnici žele da budu ministri, ministri premijeri, a premijeri bogovi sa neograničenom mandatom i moći. 

Svaki dan na poslu je pokušaj da kula od karata ostane bar još tih dvadeset četiri sata čitava. 

Pisac Majkl Dobs piše upečatljivo o zakulisnim političkim radnjama zato što je dobro obavešteni insajder, predstavnik torijevaca i savetnik čelične lejdi. Prema ovom romanu (koji ima tri dela) snimljene su britanska i američka verzija istoimene serije. 

Besmrtnost je uvek bila sveti gral kojem je čovečanstvo težilo, a malo o njemu zaista duboko promišljalo. Da li je prirodno ići protiv Prirode? U dvadeset petom veku ljudi su konačno postali besmrtni i bez bolesti. Onih fizičkih doduše, um je ionako u mnogim verovanjima živeo večno pa nije bilo potrebno za njegovim podmlađivanjem. Možda se baš u tome i krije greška koja ovaj utopijski svet polako razjeda iznutra. 

Svi su mladi, lepi i zdravi, ali Zemlja postaje prenaseljena. Šta je rešenje? Reciprocitet. Ako se rodi dete neko od odraslih mora da mu ustupi mesto tako što će umreti. Ekonomija je prosta. Da nije tako celokupan sistem od kojeg zavisi opstanak čovečanstva bi se razbio u paramparčad. Nema tu ničeg čudnog, ionako je krajnja roditeljska žrtva dati život za svoje dete. Naravno, nema tu sad nekih brutalnih pogubljenja u cilju podjednakog raspoređivanja prostora, hrane i vazduha. Ne, u pitanju je serum koji će vas ubrzano postariti tako da ćete za nekoliko godina nadoknaditi ono što ste toliko dugo uspevali da obuzdate. O smislu života moći ćete da razmišljate u nekoj od kolonija daleko od voljene plave planete. 

Održavanje savršene civilizacijske homeostaze se ovde ne završava. Vaše dete biće poslato u internat gde će ga stručnjaci kontrolisati i obučavati da postane vladin tajni agent sa širokogrudom dozvolom za ubijanje. 

Koliko dugo će ovakav savršeni sistem moći da opstane? Može li želja za besmrtnošću nadvladati nagon za produžetkom vrste? Biologija protiv kula u vazduhu. Da li bi revolucija mogla promeniti nešto i barem malo uravnotežiti rastrzane ljudske umove?

Jan Nahtigal, glavni junak ovog romana, pokušaće da zapliva uzvodno i dekonstruiše ova raj na zemlji, najbolji svet od svih poznatih kolonizovanih svetova. 

Jan je opterećen prošlošću, crnim vrtlozima detinjstva i čudno se ponaša prema ženama, nikada zaista siguran šta oseća prema njima. 

Dokle ovakav antijunak može dogurati u popravljanju antiutopije? Iznenadićete se.