Jedini recept za opstanak je samo gurati napred. To upravo pokušava da uradi glavna junakinja ovog romana, sveže razvedena spisateljica sa dvojicom malih sinova. Brak izmaštan kao seoska idila raspao se poput mehura od sapunice i ona je primorana da preuzme kontrolu nad onim što joj je preostalo od života. Vraća se u London u kojem pokušava da se ponovo uključi u tokove svakodnevice koju je napustila pre nekoliko godina.

Kako bi se ohrabrila u nastojanjima da pregura ovaj buran period, dopušta nepoznatoj astrološkinji, koja se ko zna kako dokopala njene imejl adrese, da joj uradi horoskop. Trenutno je u periodu tranzita i očekuje je veliki broj mogućnosti.

Spisateljica novonastaloj situaciji prilazi profesionalno, posmatrajući dešavanja oko sebe očima i umom pisca. Pažljivo sluša šta joj ljudi pričaju, ne uplićući se mnogo u njihove narative. Trudi se da shvati šta se sve to oko nje dešava.

London kakvog ga je poznavala se promenio. Osnova multikulturalnog megalopolisa je tu, ali su ljudi drugačiji, više okrenuti sebi, sa mantrama koje neprekidno ponavljaju trudeći se da veruju u njih. Ona je zbunjena i uplašena. Pita se kojim putem da krene dalje. Kako da pomogne sinovima da se ne izgube u svetu koji preti da ih proguta.

Ona se sreća sa bivšim momkom koji je sad otac i suprug, sve što je hteo da bude, a ona to nije htela s njim. Tu je i prijateljica koja živi u limbu između prolaznih veza i uspešnog posla kojima skreće pažnju sa pravih problema. Agent za nekretnine pokušava da joj uz stan proda i filozofiju urbanih migracija, majstori koji joj renoviraju stan ispovedaju joj gorko-slatke imigrantske priče. Čak i kada pokuša da pobegne u poslovne obaveze i ode na književni festival i tu je dočekuju ljudi koji tumaraju iz dana u dan nemajući bilo kakvu ideju o tome kuda ih sve to vodi.

Postoji opasnost da će tranzit da potraje i toga se potajno najviše plaši.

Jedna od (lažno) utešnih rečenica da život svakoga izazove onoliko koliko ta osoba može da podnese raspršava se u paramparčad kada se tragična situacija zaista desi. I to što život podseća na zaplet romana ne može da pomogne pesniku Tomu da prevaziđe okolnosti u kojima se iznenada našao. 

Tom i njegova devojka Karin očekuju bebu. Pripremaju se za najuzbudljiviji događaj, ali Karini iznenada biva loše i oni odlaze u bolnicu misleći da je dobila grip. Saznanje da buduća majka boluje od akutne leukemija potpuno ih parališe. Sada su sve karte na stolu i jedino što mogu da urade je da iz igre izađu sa najmanje gubitka. A gubitak je nemerljiv. Tom gubi parnterku, a dobija ćerku. Odakle čovek u takvim trenucima grčenja od bola da izvuče radost kada je mozak okupiran procesuiranjem nestanka srodne duše. 

S druge strane tu je malo biće koje je tek došlo na svet i o kojem se treba brinuti. Sada još i više kada zna da neće odrastati uz majčinu ljubav. Tu se krije velika praznina koju Tom mora da ispuni unapred znajući da neće uspeti. To uviđa već na prvom koraku kada odlazi da registruje ćerku u opštini gde mora da se suočava sa administrativnim peripetijama samo zato što on i Karen nisu zvanično u braku iako su deset godina bili u vezi. 

Da tragedija nikada ne dolazi sama uverio se i Tom kada je posle nedugog navikavanja na uloge udovca i samohranog oca saznao da mu je i otac ozbiljno bolestan. Osećaj da gubi potporu pod nogama potpuno ga savladava. 

Jedini način da se izbori sa stvarnošću je bežanje u prošlost i prisećanje na lepe trenutke provedene sa Karin i ocem. Sva sredstva su dozvoljena samo da se ostane na površini. 

A za to vreme ćerkica raste i upija svet oko sebe. 

Kako će je zaštiti?

Kako biste reagovali ako bi vam neko rekao koji je vaš dan za umiranje? Da li biste se uplašili i pokušali da potisnete tu informaciju iz glave ili biste se trudili da vreme koje vam je preostalo iskoristite na najbolji mogući način? Šta je sudbina i da li je možemo izbeći čak i kada se svojski trudimo da ne verujemo u nju?

Četvoro dece njujorške porodice Gold će u leto 1969 od tajanstvene vidovnjakinje dobiti poklon koji će im obeležiti živote. Bez imalo ustezanja i obzira prema činjenici da su još uvek deca, ona će im saopštiti ono zbog čega su došli kod nje – datum kada će umreti.

Svako od njih drugačije doživljava ono što je čuo. Ne zavisi to samo od dužine preostalog vremena nego i od načina na koji posmatraju život. Jedino prema čemu su se do tada upravljali bila je porodična dinamika u kojoj je otac u radio kao krojač svom salonu, a majka se kod kuće brinula o njima trudeći se da ih što bolje upozna. Familija je bila pobožna, poštovala običaje i subotom išla u sinagogu.

Saznanja koja su dobili mališani ne mogu izbrisati niti zaboraviti. Jedino što mogu je da zađu u sebe, vide šta im je važno i da se trude da do proreknutog dana što više toga ostvare bez obzira na to da li će ga preživeti ili ne. Opterećenje je stalno prisutno.

Sajmon i Klara, mlađi brat i sestra, nakon smrti oca odlaze u San Francisko. Sajmon u tom gradu konačno može da prihvati sebe i bude ono što jeste, a Klara će se svojski potruditi da postane mađioničar i krene bakinim stopama. Hiljadama kilometara odvojeni od majke i starijeg brata i sestre, za koje znaju da se ne slažu s njihovim izborima, hrabro istrajavaju u nameri da ostvare snove.

Danijel, glas (prividnog) razuma, postaje lekar i ne pridaje mnogo značaja proročanstvu čak i kada ga poljuljaju nova saznanja o Sajmonu i Klari. Danijelova racionalnost samo je prividna i on svakodnevno pokušava da je opravda ne samo kod kuće nego i na poslu kada potpisuje lekarska uverenja mladićima koji idu u neki od trenutno aktuelnih ratova. Ipak, u jednom trenutku će i on shvatiti da mu je izbor oduvek bio sužen.

Najstarija sestra Varja, na prvi pogled ima najviše šansi da pronađe sebe i ostavi traga u svetu. Ona postaje naučnica koja proučava tajne dugovečnosti pokušavajući da ih učini dostupnima čovečanstvu ne pitajući se šta će ljudi raditi s tolikim vremenom i da li je puko sleđenje određenih pravila bez uživanja u procesu uopšte vredno truda.

Čuvarkuće su veoma otporne biljke koje prkosno preživljavaju bez obzira na uslove za opstanak. Ne smetaju im ni hladnoća ni vrućina. Lake su za održavanje i vrlo su lekovite. Veruje se da čuvaju od groma, bolesti i veštica.

Aleksandar Đuričić je udovice naših velikih pisaca video baš ovako, kao žilave ali nežne izdanke bez čije podrške njihovi muževi ne bi postali ono što jesu. One su ih najbolje razumele, negovale maštovite dečake u njima, bile podrška kada je to neophodno, čitale i otvoreno kritikovale tek dovršene verzije rukopisa.

Nisu sve te ljubavne priče bile one romantične, prva ljubav zaborava nema. Trebalo im je vremena da se pronađu, ali baš zato kada su se konačno spojili ta veza je ostajala neraskidiva sve dok se nije umešao večiti sudija koji sreću kvari.

Životi im nisu bili lagodni i bezbrižni. Kreativnost zahteva celog čoveka koji spolja, onima koji ga ne poznaju može izgledati kao pustinjak. Pisati se ne može posle povratka s dosadnog posla, ručka i kratkog popodnevnog odmora. Piskarati da, ali književnici koje su ove žene čuvale živeli su za literaturu. Izgarali su za nju, opterećujući sebe do granice samouništenja.

A njihove čuvarkuće su to hrabro podnosile. Znale su one s kakvim veličinama dele sudbinu i šta oni znače za istoriju književnosti. Često su sebe stavljale u drugi plan, radile za dvoje, prekucavale rukopise, trpele muževljeva lamentiranja o sumnji u sopstvenu vrednost. Gurale su ih napred čekajući da vide osmeh na njihovim licima koji je govorio više od svih njihovih ispisanih rečenica. To im je davalo snage.

Kada su ostale same jedino što im je pomagalo bilo je ponovno uranjanje u stvaralački svet koji su muževi ostavili iza sebe. Pisma, rukopisi, beleške na salvetama i ako imaju sreće kasete na kojima je sačuvan glas voljenog.

Žene – čuvarke književne vatre su Ljiljana Pekić, Brana Simonović, Jasmina Mihajlović, Leposava Milanin, Ljiljana Kapor, Branka Davičo, Zlata Jakovljević Lebović, Ksenija Šukuljević Marković, Ana Krdu i Slobodana Matić – Kovač.

Pogađate li ko su im bili muževi?

Volite li aktivan odmor? Pre nego što brzopleto odgovorite na ovo pitanje pročitajte Tuševljakovićev novi roman – Jegermajster. Neke stvari će vam biti jasnije. Ili neće, takav je život.

Glavni junak i njegova devojka Darija stižu na Ostrvo. Ona je uzbuđena zbog predstojećeg odmora, a on se ne seća kako ni zašto su odabrali baš ovo mesto. Ne seća se on još mnogo toga, ali pokušava to da sakrije. Kako da pita devojku koliko su već dugo zajedno?

Povrh svega, čim zaspi dospeva u san (ili drugu stvarnost) u kojem ga proganja biće s rogom koji ispušta dim – tajanstveni Jegermajster. Njegove namere prema glavnom junaku nisu odmah jasne i svet košmara prepliće se sa dešavanjima na javi, tako da više zapravo ni ne znamo šta je pravi tok priče jer će se na kraju ona sliti u jednu, baš tu na ostrvu koje je sve samo ne savršeno mesto za letovanje.

Zaljubljeni (reklo bi se) par nije usamljen. Društvo im pravi grupa turista-nudista koji vole da putuju zajedno. Zajedno s njima obilaze ostrvo i upoznaju se s njegovim lepotama. Jedna od njih je nekadašnji leprozorijum, nepristupačna uvala koja krije tajnu trenutka potpuno sreće kada sve utihne i pojave se duge.

U svetu noćne more toga nema, ali zato je tu opasnost od nestanka jelena koje predvodi Jegermajster i koji se svim sredstvima bore za opstanak. Naravno, kao i celoj planeti, najveći neprijatelji su im ljudi. Lovci ih jure i ubijaju, a usled tog stalnog stresa oni polako gube sposobnost da nastave vrstu. Stanje je alarmantno i jedino ko može da im pomogne je naš glavni junak.

A on se mučenik, bori na dva fronta. Pokušava da ostane neutralan u snu i bude na strani pravde i pomogne koliko može, a sa druge strane gubi razum i dodirne tačke sa stvarnošću u kojoj se nalazi Darija.

Da li će na kraju postati tvorac ili uništitelj novog sveta i da li će u njemu biti s Darijom saznaće kada zaroni duboko u sebe i konačno se upozna.

Upis nove generacije na jesenji kurs kreativnog pisanja A+ je zvanično počeo! Započinjemo druženje u oktobru u Beogradu, a možete pohađati i online kurs 😉

Kako izgleda kurs kreativnog pisanja A+

Svake nedelje pišete po jednu priču na zadatu temu uz predavanja o kreativnom pisanju 🙂 Dalje se vaše priče pregledaju i od strane predavača ali i od strane drugih polaznika. Dakle, kurs kreativnog pisanja je pre svega zamišljen da vas oformi kao pisce (odmah) i da vam objasni kako da napišete knjigu – ali i da je prodate i zaradite od pisanja. Cilj kursa je takođe i da saznate kako teče kreativnost, da vas ohrabri da pišete i da vam omogući da uživajte u procesu stvaranja.

Dva predavača su tu da se pisanje sagleda iz različitih uglova: o pisanju govori pisac Aleksandar Petrović sa višegodišnjim iskustvom u pisanju romana i kratkih priča, kao i Ana Gord koja će vam otkriti praktične savete za pisanje, objavljivanje i prodavanje knjige.

Šta ćemo sve lepo raditi na kursu:

Mobilni telefoni postali su deo nas. Čuvaju naše tajne, svako kreveljenje na fotografiji, narcisoidne selfije. Ispovedamo se aplikacijama, kuckamo poruke više nego što razgovaramo, uguravajući ono kao ljubav negde između redova. Emotikoni umesto emocija i sve nemuštiji jezik i komunikacija. Kada nam ne daj bože, neko ukrade obožavanu spravicu ili se ona pokvari ruši nam se svet i osećamo se ranjivo.

Ilija, mladi diplomac moskovskog Filološkog fakulteta, umesto da se u noćnom klubu provede sa devojkom kao što su to obično radili, biva uhapšen zbog posedovanja droge koju mu je neko podmetnuo jer se previše bunio. Osuđen je na sedam godina robije. Pola dana pre nego što će ga pustiti iz zatvora, umire mu majka. Sam, očajan i bez para odlazi u klub da pronađe Sergeja, policajca koji mu je podmetnuo narkotike. Pronalazi ga i bez griže savesti ubija.

Danima nakon toga tumara ulicama noseći sa sobom mobilni telefon korumpiranog policajca. Petljajući po njegovim porukama počinje da odgovora umesto njega trudeći se da se ne oda. Razmenjujući SMS poruke zaljubljuje se u Sergejevu devojku i pokušava da je odgovori od abortusa. Šalje poruke i policajčevim roditeljima. Pokušava da raspetlja klupko zamršenih poslova dilovanja narkoticima tokom kojih jedan od mladih saradnika umire od predoziranja.

Ilija planira da ukrade dvesta pedeset hiljada evra koji su mu plaćeni pre isporuke robe koju on zapravo ni nema. Kada to kupac nasluti preti da će ubiti Sergejevu devojku što natera Iliju da se predomisli.

Želeći da pobegne iz ove spirale sunovrata u koju je upao nakon izlaska sa robije, Ilija baca policajčev telefon u istu kanalizaocionu rupu u koju je bacio njegovo telo i čeka policiju da dođu po njega.

Na kraju ostaje pitanje da li nam je tehnoliogija toliko isisala duše da više ne znamo šta je zločin, a šta kazna? Ili je to napredak?

Udarci, bilo fizički ili psihički, primoravaju nas na promenu. Da li će ona biti dobra ili ne to zavisi od nas. Nije do udarca, već do naše reakcije. U karateu se posebna pažnja poklanja pravilnom načinu udaranja, da ne povredimo sebe, a ipak onesposobimo drugog. Jesu li svi udarci isti?

Dorte Nors pokušava da na to pitanje odgovori kroz petnaest britkih, kratkih i nadasve neobičnih priča. One nude okolnosti i situacije, a na vama je da ih tumačite, da budete empatični, ili ne.

Na junake ovih priča nećete tek tako naleteti na ulici, ili možda hoćete ali dobro skrivaju svoje uvrnutosti.

Čoveka koji piše govore ministrima napušta žena i on odlučuje da postane Budista kako bi nekako izašao na kraj sa bolom i stekao duhovne uvide. Više ne želi da širi laži i piše članak za novine u kojem obelodanjuje prevare čiji je bio saučesnik. Ohrabren time što je učinio nastavlja da dela verujući da njegovi postupci mogu promeniti svet.

Želeći da ugodi roditeljima koji se razvode, samoživi dečak prvo živi s majkom, a onda s ocem. Kada na scenu stupe njihovi novi partneri koji imaju sopstvenu decu, situacija se menja. On se udaljava od njih, razočarano shvatajući da im nije najvažniji u životu, da imaju i druge prioritete i da je otac emotivno krhkiji od njega.

Bogati danski par koji živi u Njujorku iznenada dobija paradajz od dve kile kao poklon onlajn prodavnice u kojoj kupuju. Njihova čistačica Meksikanka i albanska pralja su zbunjene. Običan poklon i dve različite reakcije na suprotnim polovima klasnog sistema.

Devojčica shvata kako se idila porodičnog života sastoji od netalasanja i ćutanja o mnogim stvarima. Otac iako brižan, zapravo je licemer i njena savršena slika sveta razbija se u paramparčad.

Dok žena spokojno spava njen muž mašta o ženskim ubicama, opsednut je njima. Na čitaocu je da odluči da li su njegova razmišljanja bezazlena ili groteskna.

Žena koju je napustio muž pokušava da porekne bol koji oseća na taj način stvarajući prazninu u sebi. Da li će uspeti da prevaziđe taj osećaj pustoši?

Šetač u parku posmatra slučajne prolaznike, naročite majke koje guraju kolica. Čini mu se da ga popreko gledaju kao da je bolesna čaplja, umorna i oklembešena, koju je nedavno video. Pokušava da bude nežan prema njihovim bebama, ali nailazi na otpor majki-zaštitnica.

Žena je zadovoljna svojim životom ali ne želi da ta osećanja deli s prijateljima jer sumnja da će joj pridikovati kako sreću shvata na drugačiji način. Kao i mnogim oblastima života, prema neobičnom uvek se odnosimo sa podozrivošću.

Depresivna glumica napušta umetničko okruženje Kopenhagena i u potrazi za autentičnošću otiskuje se na put u udaljeni deo Danske ne bi li razvejala zamagljene misli, ali umesto toga završava u pravoj magli.

Majka i ćerka proživljavaju novu emocionalnost kada ćerka shvata da joj majka gubi razum.

Sve priče objedinjuje osećaj usamljenosti i krhosti koja vlada u međuljudskim odnosima.

Nije lako biti dete poznatih, i to još rastavljenih roditelja. Čak ni kada odrasteš, zasnuješ porodicu i sama dobiješ decu. Prve tri godine života zauvek te obeleže. Sve ono što si videla, osetila ili čula ostaje duboko u tebi poput obrisa crnih borova koje pamtiš gledajući kroz prozor očeve radne sobe u kojoj ti nije dozvoljeno da boraviš.

A ako ti je otac poznati režiser Ingmar Bergman, a majka njegova muza Liv Ulman veličina njihovih senki će ti dodatno otežati odrastanje. Za tebe su oni samo roditelji, a za preostali svet filmske zvezde. Tebe to ne zanima, od njih želiš samo da te vole. Oni to i rade, ali na svoj način. Ne umeju bolje. Ne mogu da se promene čak i kad vide da to tebi nije dovoljno.

Otac je uvek na odstojanju. Deca ometaju kreativnost, a on ih ima devetoro sa pet zvaničnih žena plus tvoja majka koja je bila nešto između. Dok ne radi, otac provodi vreme na ostrvu koje gleda na Baltičko more. To je mesto letnjeg okupljanja porodice i ti živiš za te dane. Sećaš se i kada ste ti i majka otišle odatle pretvarajući se da je to privremeno, iako su svi znali da je to početak kraja.

Pokušavaš da se približiš ocu, gledaš s njim filmove u bioskopu napravljenom od preuređenog ambara. Uživaš u svakom trenutku provedenim s njim. Kako rasteš shvataš koliko je on veliki umetnik, ali i dalje imaš neutoljivu želju da malo više bude tata.

Preostalo vreme provodiš s majkom i njenim ljubavnicima. Živite na relaciji Norveška-Švedska-Amerika. Njena glumačka karijera je stabilna i ponekad sarađuje s tvojim ocem jer su kao poslovni saradnici savršen par, bolno povezani što bi rekao režiser.

Odnos oca i ćerke je uvek specifičan, ispunjen posebnom vrstom nežnosti. Pokušavaš da otkriješ u čemu se sastoji vaša posebnost. Osećaš tu nežnost ali je nedovoljna, želiš ga celog za sebe. Vreme prolazi, ali leta na ostrvu se ne menjaju.

Čak ni kada je otac već u poznim godinama i živi svoje rutine na ostrvu. Dolazite na ideju da zajedno napišete knjigu o starenju. To će biti još jedan način da mu se približiš. Kupuješ diktafon i odlaziš kod njega. Ti razgovori su mučni, isprekidani i često skreću s teme, ali ti uživaš, mada strepiš od završetka intervjua.

Kada oca više ne bude bilo i kada još jednom prođeš kroz pustu kuću u kojoj je živeo, od njega će ti ostati samo kasete s razgovorima.

Proći će petnaest godina pre nego što ćeš smognuti snage da ih preslušaš.

Jedan od najtajanstevenijih pisaca današnjice konačno se odlučio da otškrine vrata svog stvaralačkog sveta. Obožavaoci nestrpljivo išćekuju svaku njegov roman želeći da urone u, na prvi pogled obične, zaplete koji se na najneverovatnije načine pretvaraju u zamršene pustolovine koje se čitaju bez daha. Ovoga puta glavni junak je sam Muramaki, disciplinovani pisac. U esejima koji su vrlo duhoviti, precizni u izlaganju teme, ali i neuobičajeno emotivni prikazani su svi aspekti jednog spisateljskog života.

Iako je to usamljeničko zanimanje, supruga mu je najdragoceniji savetnik i uvek prvi čitalac onoga što napiše. Bez nje bi bio izgubljen.

Otkrovenje da bi trebalo da piše romane doživeo je na bejzbol utakmici. Vodio je džez kafić, nije voleo da studira i ide u školu, jedino što ga je zanimalo bilo da je upozna život kroz knjige, muziku i devojke.

Sloboda mu je oduvek bila najvažnija i ta posvećenost da ne mora nikome da polaže računa vodila ga je i u pisanju. Bio je samouk, intuitivno je, korak po korak pisao prvi roman ne obazirući se mnogo na pravila i ono što je kanon u japanskoj književnosti. Slušao je sebe, tražio lični stil ograničavajući se pisanjem na engleskom. Posle je to prevodio na japanski i tako došao do prepoznatljivog načina pisanja koji vole čitaoci širom sveta.

Trpeo je osporavanje tradicionalne japanske književne zajednice koja je uvek imala nešto da kaže protiv njega još od kada je dobio nagradu za najbolji debitantski roman. To ga je nagnalo da svoje knjige predstavi američkom tržištu i na taj način je stekao svetsku slavu.

Ne daje izjave, ne izlazi, ne drži predavanja (mada sve ovo radi kada je u inostranstvu zbog toga što predstavlja svoju zemlju, a Japanci nisu neprisojni), ali zato svakodevno vežba, pliva ili trči jer pisanje je fizički zahtevan posao.

Jedino posvećenost, istrajnost, želja za stalnim usavršavanjem i radovanje svaki put kada sedne da piše mogu od pisca načiniti književnika.