Neće vredeti upozorenje da pažljivo čitate priče iz nove zbirke Rumene Bužarovske jer je ona tako vešta da vas uvuče u nimalo bezazlen zaplet, da nećete ni primetiti kako ste teško udahnuli kada se pripovest završi.

Nije Rumena takva samo prema čitaocima. Ona ne štedi ni svoje junake. Upada im u živote, osvetljava ih reflektorom, ne dozvoljavajući im da nered u kojem obitavaju sakriju čak ni pod tepih. Tako ogoljeni, prepuštaju joj se na milost i nemilost. A saosećanja je malo. Stvoriteljka ih pušta da sami sebe upropaste, malo se mešajući u njihovu sudbine, tek toliko da bi nam pomogla da sami donesemo zaključak ima li sve to što im se dešava bilo kakvog smisla i da li je život fer. Ona je tu u prolazu, slatkorečivi voditelj kroz zaglavljene sudbine bez mogućnosti promene. Junaci ipak pružaju otpor, koprcaju se pokušavajući da pronađu nešto bolje za svoje porodice i sebe ni sami ne znajući za čime zapravo tragaju.

Priče su opore i bez milosti čak i pored duhovitih delova koji samo pojačavaju opšte sivilo. Niko nije pošteđen niti povlašćen, ni oni koji odlaze u inostranstvo, niti stranci koji dolaze u Makedoniju. Besmislu nije bitan društveni položaj dokle god ima nesigurnosti i zbunjenosti kojima se hrani. Jednom kada se zarad prividnog smirenja čovek izglobi iz sebe, nema više povratka na staro. Rumena je nemilosrdno precizna i u opisivanju ljubavi koja na prvi pogled može spasiti svet, ali kada se malo dublje zagrebe, shvatamo da je poput egzotičnog začina koji je na korak da upropasti jelo koje je već dovoljno neukusno.

Kao i sve što je mračno, i ove priče su vrlo zavodljive, teraju nas da preispitamo sopstvenu mračnu stranu, potajno se nadajući da nije sve tako crno kao što čitamo. U njima nema nade i sve je predodređeno. Zašto onda da čitamo ove pripovesti? Zato što se nada krije u tome da ćemo, ,kada zatvorimo knjigu, odlučiti da nešto promenimo u svom životu, kako ne bismo završili u nekoj sledećoj priči Rumene Bužarovske.

Za sreću nije dovoljno da živite u Kopenhagenu, prestonici najsrećnije zemlje na svetu. Pogotovu ako ste žena u najboljim godinama (prešišala četrdesete), nemate partnera i sa švedskog prevodite krimiće svakodnevno uranjajući u taj surov i krvav svet koji morate što vernije preneti danskim čitaocima. Kao i svaki usamljeni stanovnik velegrada pokušavate da iskoristite prednost velikog broja mogućnosti i neograničenog izbora. Sonja, glavni introvert u ovom romanu, u potrazi za razumevanjem i ljudskim kontaktom ide na masaže kod Elen i povremeno se viđa sa drugaricom psihološkinjom Moli koja ima dečka šamana. Kako bi sebi pokazala da može da uradi šta god poželi upisuje časove vožnje iako zna da ima napade vrtoglavice koji se, kako to uvek biva, javljaju u najnezgodnijim situacijama. Sonja ubrzo shvata da neće biti baš tako lako savladati saobraćajna i vozačka pravila, pogotovu kada instruktor krišom zuri u nju dok menja brzine od čega se ona potpuno parališe.

Da bi vladao vozilom moraš da vladaš sobom, a Sonjino zurenje u retrovizor budi u njoj sećanja na Baling, rodno mestašce na severu Danske, koji je pre mnogo godina ostavila za sobom i krenula u svet. U prošlosti se kriju uspomene koje je veliki grad pokušavao da zaguši: zvezdano nebo, krupni labudovi i žitna polja. To je bilo doba nevinosti i opsena kako je u životu sve moguće. U Balingu su i ostareli roditelji i sestra u naizgled idiličnom braku, sa naizgled savršenom decom i uvek savršenim zlatnim retriverom. Sonja razmišlja o povratku iako zna da nje tamo više nema i da su joj ostala samo sećanja.

Dvadeset prvi je vek, sve se ubrzava, i ako želite da opstanete neophodno je pratiti taj ritam. Sonja ne može da nauči da promeni brzinu. Da li neće ili ne zna ili je možda menjač automobila oličenje nečeg mnogo većeg čega ni sama nije svesna osim da to ne želi.

Sonja je sve što nije Bridžit Džouns ali je isto toliko nedoljivo zbunjena.

Kršenje društvenih normi u mladosti poslednja je linija odbrane od odrastanja. Osećate da ste drugačiji, da se suprotstavljate okoštalom svetu koji je zaboravio šta znači promena, borba za individualnost i želja da se oseti pulsiranje života bez potrebe za njegovim kroćenjem.

Pol je pritom i naočit devetanestogodišnjak, student, koji još uvek veruje kako je od nametnutosti pristao da prihvati samo ono što će mu kasnije koristiti da postane ono što želi. Sa fakulteta dolazi na raspust u predgrađe iz kojeg je potekao i prihvata majčin savet da ode do mesnog teniskog kluba i kroz igru ostvari nova poznanstva koja mu mogu biti korisna.

Susret sa trideset godina starijom Suzan otvoriće mu vrata ne samo ljubavnog umeća iskusne žene već novi univerzum druge (više) društvene klase, njihovih pravila, sitnih pakosti i izrugivanja ljubavi kroz brak koji zadovoljava samo formu, a u kojem suštine nikada nije ni bilo.

Pol je odlučan da se zajedno sa Suzan, koja okleva da se pokrene svesna teške artiljerije predrasuda i nerazumevanja koji će se obrušiti na njih, pronikne u tajnu ljubavi bez obzira na to koliko cena može biti visoka.

Ostavljaju sve iza sebe (ona muža i dve ćerke, on roditelje) i sele se u London da započnu novo poglavlje. Grad je nemilosrdno uvećavajuće ogledalo koje vrlo brzo pokazuje njihove razlike u godinama, spremnosti na borbu i biranju bitaka u koje će se upuštati. Oštrine svakodnevice neophodno je zamutiti i Suzan poseže za alkoholom otvarajući mrak svoje Pandorine kutije.

Pol nije spreman za teret koji je preuzeo na sebe, ne zato što to ne želi, nego je isuviše mlad da bi umeo da se nosi sa tuđim tamnim vilajetima, kada još ni svoje nije upoznao.

Ipak, ne odustaje, trudi se da brzinski sazri i očuva ono što svi oko dvoje ljubavnika znaju da se ne može sačuvati, dok ih mrak sve više uzima pod svoje.

Šta biste uradili da vam se pred očima ovaploti Ideja? To se upravo desilo glavnom junaku novog Murakamijevog romana, poznatom slikaru portretisti koji se, za razliku od piščevih prethodnih junaka čija je usamljenost izbor, igrom slučaja nakon što ga je napustila žena obreo u izolovanoj kući u planini koja pripada čuvenom japanskom slikaru Tomohiku Amadi. Usamljenost u njemu rađa želju da ponovo istraži korene potrebe za stvaranjem i da iza sebe ostavi slikanje portreta po narudžbini u kojima je postao traženi majstor, ali koji ga nisu ni najmanje doticali kao umetnika. Pokušavajući da se privikne na novu životnu situaciju sluša muziku, čita, kuva i istražuje tajne kutke prostrane planiske kuće. U jednom od tih pohoda na tavanu otkriva sliku Ubistvo Komtura naslikanu u tradicionalnom japanskom stilu koja prikazuje istoimenu scenu iz Mocartove opere Don Đovani. U tom trenutku počinje pustolovina koja će ga voditi izvan granica realnosti, u svet u kojem žive Metafore.

Na tom tajanstvenom putu društvo će mu praviti mnogi zanimljivi likovi, manje ili više stvarni, koji će mu pomoći da bolje sagleda sebe, suštinu umetnosti i života. Pitanja koja Murakami postavlja u ovom romanu su mnogobrojna: od toga šta će ostati iza nas, preko večite nedoumice koja je prava priroda Ideje, do dileme da li neke strahove uopšte treba prevazilaziti.

Glavni junak je u potrazi i za istinom koliko god ona bila neuhvatljiva, čak i kada kaže da je istina predstava, a predstava istina. Isprepletane lične istorije, teška vremena koja oblikuju ljudske sudbine, stalno testiranje istrajnosti i vere u ono što radite drže nas u stalnoj napetosti dok čitamo ovaj uzbudljiv roman koji iako ima kamernu atmosferu otvara mnoge puteve za razmišljanje i preispitivanje.

Bezazleno otvaranje kišobrana može vam promeniti sudbinu, naravno na gore, pogotovu ako ste sredovečni gimnazijski profesor norveške književnosti opsednut Ibsenom. Kada tome dodamo kišni dan, školsko dvorište puno preglasnih učenika i samo naizgled idiličan život sa suprugom lako možemo da pretpostavimo da će kišobran završiti polomljen u paramparčad, previše radoznala učenica biće opsovana, a bes koji je probio sve zaštitne granice ličnosti Elijasa Rukle nepovratno će pokrenuti spiralu događaja koja će od njega napraviti otpadnika od uređenog društva. Kako posmatramo događaje koji su Elijasa doveli do tačke pucanja shvatamo da vrlo lako možemo da pronađemo sebe u onome što se njemu dešava. Iako gaji veliku strast prema Ibsenovim delima koju želi da prenese đacima, oni su potpuno nezainteresovani za ono što ima da im kaže. Analiziranje Divlje patke za njih je mučenje i oni broje minute do kraja časa i spasonosnog zvona. Svaki njegov trud nailazi na zid dosade. Zato, kada ga ni kišobran ne posluša i odbije da se otvori na pljusku, to u Elijasu izaziva potpuni krah. Čaša je prepuna i krajnje je vreme da se isprazni kako bi se ponovo napunila. Ubrzo posle kratkog oduška koji je dozvolio sebi u tom tužnom dvorištu shvata da je njegova karijera profesora završena, da više niko neće želeti da ga zaposli, a da ga kući čeka žena sa novčanim zahtevima. I po prvi put mu je svejedno. Jedino za šta ima snage je da pogleda unazad i zapita se o sopstvenim izborima koje je načinio u životu, o braku koji mu je pružao lažnu sigurnost, o ušuškanosti koja ga je zapravo uznermiravala i sopstvenom položaju u svetu koje se nepovratno menja i srlja u ne baš tako svetlu budućnost.

Sigurnosti više nema i pred njim je sada ogoljeno postojanje i odluka kako će ga preživeti.

Kada pročitate neki članak u novinama, makar i u tabloidu, najpre ćete pomisliti da li je istinit. Odmah nakon toga zapitaćete se koji stav zastupa novinar, da li je zlonameran i kojoj interesnoj grupi pripada. O nezavisnom novinarstvu više ni ne gajite iluziju. Informaciju koju ste provukli kroz vijuge, brzo zaboravljate kako biste mogli da obradite mnoštvo drugih kojima ste bombardovani sa svih strana.

U doba kada je Dovlatov radio kao novinar u Lenjingradu i Talinu, sedamdesetih godina prošlog veka, istina je bila zašećerena, ali su je čitaoci rado gutali i to sa osmehom na licu. Verovalo se u bolje sutra i prebacivanje norme. Otkrivajući kakve su se priče zaista krile iza dvanaest članaka koji su oblikovali njegovu karijeru Dovlatov nam otkriva svakodnevicu Sovjetskog saveza koja je na prvi pogled ružičasta, a zapravo krvavovcrvena.

Novinar iskreno govori ono što ne misli, kaže on u jednom trenutku ispovesti. I baš to i radi. Duhovitim opaskama i preciznim slikama situacija u koje upada kao član novinarske redakcije, nepredvidljivog ponašanja i uvek na ivici provalije gubitka stalnog posla, Dovlatov pokušava da se bori protiv pritiska koji oseća kao jedinka koja promišlja svet oko sebe. Svestan da ne može ništa da promeni, labavu utehu pronalazi u piću, susretima sa ženama i borbom da preživi u sredini gluvoj za drugačije mišljenje. Svaki od ovih članaka za njega je kompromis sa samim sobom, sa životom, sa impulsom da se obračuna sa sistemom u kojem ima utisak da jedino on vidi kako ovaj zaista izgleda. Dovlatov je osećajan čovek, boli ga nevolja kojom je okružen i onda pokušava da se u sopstvenim očima iskupi praveći kalambure koji ga mogu koštati ne samo karijere nego i života. Čak i kada sa porodicom uspe da u obećanoj zemlji, preko okeana, pronađe izlaz iz represivnog sistema, duša mu i dalje obitava u prošlosti i uspomenama.

Distopije su nam na velika vrata zakoračile u život i što je bliže vreme koje takvi romani opisuju osećamo veću nelagodnost čitajući ih. Radnja Predaje odigrava se u neodređenoj, ali po opisanoj atmosferi, vrlo bliskoj budućnosti u zemlji u kojoj se već deceniju vodi rat, kojem se, što vreme više prolazi sve manje zna ishod i povod. Bezimeni junak i njegova žena žive jednoličnu svakodnevicu na seoskom imanju. Njihova dva sina Avgusto i Pablo su odavno mobilisani i bore se na nekom frontu, a roditelji ne znaju ni da li su im deca živa. Brigu potiskuju radom i borbom za opstanak koja je kod čoveka najžilavija baš onda kada se više ne pruža nikakav otpor. Oni ne postavljaju pitanja, pretpostavljajući da će ih dobijeni odgovori samo zbuniti ili još više dotući.

Bračni par živi mehanički, čisto da se održe na površini kako bi sinovi imali gde da se vrate. Kolotečinu im jednog dana prekida dečačić koji se pojavljuje na njihovim vratima i koji ne voli da priča, ali voli da crta. Polako, ali sigurno šestogodišnji Hulio ih budi iz učmalosti.

I taman kada pomislite kako će ovo možda biti srećan završetak, vlasti izdaju naređenje da svi napuste i spale svoje domove i isele se u Providni grad u kojem će im sve biti obezbeđeno. Razbuđen Hulijevim dolaskom, ali ne i probuđen, bezimeni par odlazi sa mališanom u novo prebivalište u kojem je na prvi pogled sve toliko savršeno da je providno. Ispod velike staklene kupole je transparentni svet: ulice, zgrade prodavnice i vozovi. Svačiji život je javan i privatnost je stvar prošlosti. Da biste se uklopili morate da sebe i svoju suštinu delite s drugima i što je najvažnije s državom. To je mala cena za otklanjanje briga o borbi za hranu, topli dom i ostale muke koje otežavaju postojanje.

Bezimeni par je toliko uspeo da se opusti da je zaboravio na sinove.

Da li je to hepiend?

Kada vam, trideset godina nakon što ste kao devetogodišnjak pali na glavu i doživeli potres mozga i zaboravili sve što vam se do tog trenutka dogodilo, u istom danu umre majka i rodi se ćerka silom prilika shvatite šta je život. Potrebno je mnogo snage i umeća da se iz takve situacije izvuče maksimum. Uspomene vas vuku na jednu stranu, a nova sećanja koja želite da upamtite na drugu. I šta onda čovek, dizajner, muž, otac i sin Sava Nikolić može da uradi nego da se usredsredi na ono što mu je najdragocenije.

Rolerkoster emocija koje su ga izvozale u dvadeset četiri časa pokreće u njemu potrebu da se vrati u detinjstvo i priseti svega onoga što je posle pada zaboravio. U tome mu pomaže ćerkica čije odrastanje u Savinom umu pali davno ugašene lampice. Polako i strpljivo on uspeva da delić po delić, sastavi mozaik svog detinjstva. Nisu to baš sve lepe slike. Boravak u internatu, nevesele dečije igre u Njujorku, očeva pijanstva i svađe s majkom, nesuglasice sa bratom. Ipak, kakve god da su neophodne su da bi on uspeo da sagleda i shvati ko je Sava u ovom trenutku. Trenutku u kojem je vreme da oprosti sebi i drugima, odbaci ljutnju i ironiju. On je sad okrenut svojoj novoj porodici, supruzi i ćerki koje su mu najveća podrška za sve izazove, poslovne i privatne, koji mu dolaze u susret.

Sava u prvih devet godina ćerkinog odrastanja, potpomognut tananom vezom, kakva se uspostavlja samo između očeva i ćerki, uspeva da se priseti svega što je zaboravio.

U potrazi za izgubljenim vremenom Sava shvata da je baš takav krivudav put, njegov put i da je zadovoljan mestom do kojeg ga je doveo.

Odatle se, bez osvrtanja, može samo napred.

„Gadno je mreti“, kaže Albert, glavni junak kratkog romana (u podnaslovu stoji priče) Baš kako treba, Justejna Gordera. Suočivši se sa nepovoljnom dijagnozom on odlazi u Kuću iz bajke, brvnaru na jezeru koju je sa suprugom Ejrin kupio pre trideset godina, kako bi razbistrio misli i doneo odluku šta će dalje sa svojim životom.

Koliba je puna uspomena. Ejrin i Albert su je slučajno otkrili kada su se na jednom od prvih sastanaka vozikali pozajmljenim autom njenog oca. Provalili su unutra i poput Zlatokose isprobali sve krevete dok nisu završili u onom koji je baš kako treba.

Albert se priseća svega što su proživeli zajedno, uspona i padova u vezi i braku, rođenja sina i razgovora sa radoznalom unukom koja se zanima za tajne svemira isto kao i njen deda.

Albert se ispoveda svojevrsnoj knjizi utisaka u koju vlasnici vikendice i njihovi gosti beleže opažanja za vreme boravka u kući. Među redovima ispisane porodične istorije, ima i unukinih crteža labudova i sve to još više uzburkava osećanja zbunjenog Alberta koji razmišlja da okonča život jer prognoza koju je dobio najavljuje samo patnju.

Da li je dostojanstveno sebe poštedeti bola? Da li smo gospodari svoje sudbine i da li je u redu da sami kažemo kada je dosta?

Noć i zvezde skreću mu pažnju ka pitanjima mnogo većim od pukog postojanja. Šta je svemir? Kako je nastao? Zašto su jedino uslovi na Zemlji bili baš kako treba za nastanak života? A šta je sa tajnama mora i ljudskog postojanja uopšte? Da li je svaki čovek ostrvo ili svoje odluke donosi tako da misli i na svoje bližnje?

Mnoštvo pitanja, a premalo vremena da se odgovori na sva. Bliži se jutro koje će sigurno biti pametnije od večeri i zato Albert ne želi da ga dočeka. Žuri da završi ispovest i baš kada krene ka jezeru da se poslednji put pozdravi sa zvezdama počinje da sviće, a kroz izmaglicu se naziru obrisi tajanstvenog posetioca.

Ovo je knjiga koja na malom prostoru govori o svim suštinskim pitanjima koja se svakom od nas prikradaju kada spustimo štitove i postanemo ranjivi.

Pronaći bar poneki odgovor put je ka pronalaženju smisla.

Da li se bol može preneti sa pokolenja na pokolenje ili je svakom od nas namenjena određena količina patnje koju dobijemo kao poklon na rođenju, kada sigurnosti više nema i sve mogućnosti su pred nama, dobre i loše? Ovo pitanje često sebi postavlja Nahid, jedina od sedam sestara koja se upisala na fakultet sa željom da postane lekarka. Ostale sestre takođe se bore protiv stereotipa patrijarhalnog iranskog društva, ali umereno. To je tek poneki detalj u oblačenju, slobodnijem ponašanju ili odabiru zanimanja. Nad njima bdi brižna i praktična majka koja drži veliku porodicu na okupu jer je otac bolestan. Kao pripadnik sufijskog reda njegov pogled na sudbinu je pomirljiv i okrenut ljubavi, a glavno načelo koje ga vodi je da je važnije voleti nego biti voljen (što je osetio i u svom braku).

Nahid je buntovna i ne slaže se s očevim svetonazorima. Ona želi da je vole i ta želja ne jenjava čak ni kada i sama dobije ćerku Aram. Ona je obasipa nežnostima, ali i očekuje od nje da joj ih uzvrati.

Za Nahid ne postoji bezuslovna ljubav. Na nju nije ni pomišljala kada se zaljubila u Masuda, lepotana prodornih očiju i buntovnog karaktera kojeg upoznaje za vreme studija. Sa sobom on donosi uzbuđenje i ideje koje mirišu na promene ustajalih društvenih normi.

Nahid se opčinjeno prepušta njegovom vođstvu ne sluteći da će je ta odluka dovesti sve do Švedske gde će njihova mala porodica pokušati da započne novo poglavlje onoga što će od tada biti njihov život.

Godine prolaze, a bol zbog odlaska, udaljenosti bližnjih i nedosanjanih snova uzima danak. Nahid oboljeva od raka i dok se bliži neumitnom kraju pokušava da sagleda svoje postojanje i oprosti drugima, ali i sebi, za pogrešne izbore.

To unutarnje poniranje nije nimalo blagonaklono niti pomirljivo.

Ima tu mnogo besa i zavisti, preoblačenja ljubavi u druga osećanja, ali sve je to ljudski.

Ishod je predvidljiv, a dok joj čekanje postaje jedina stvarnost, Nahid će učiniti poslednji napor da pronađe smisao.