PRILIKA

Kao i uvek, ti odlaziš, ja ostajem.

Nismo kao drugi. Nikako suze, ni ono, stalno ću misliti na tebe, da, pisaću svaki dan, obećavam. Zajedno sami do sledeće prilike.

Ljubimo se. Otimaš mi se iz zagrljaja i bez osvrtanja nestaješ iza carinskog paravana. Mašem, iako me ne vidiš.

Otključavam vrata našeg stana, palim svetlo. Tvoje stvari, ostavljene kao taoci, razbacane po krevetu.

Zatvaram se u kupatilo. Ulazim pod tuš. Voda jednolično teče.

Želim da ostanem nepomičan.

Do sledeće prilike.

Posted in January 5, 2017by

Categories Priče

JEZIK

U prihvatilištu smo već dvanaest dana. Šćućureni u metalnim krevetima, uvijeni u grubu ćebad, mrvimo neizvesnost. Oca su sinoć ispred barake napala dvojica domaćih. Vikali su. Volela bih kada bih mogla brzo da naučim jezik tih ljudi. Njihova deca gledaju me zamućenog pogleda.
Možda bi bilo drugačije kada bi znali da smo otac, majka, sestra i ja prve dane po dolasku proveli u parku. Klupe su bile tvrde, toliko različite od postelje kod kuće. Morali smo brzo da je napustimo. Uspela sam da dograbim samo album sa slikama i knjigu bajki.
Uglavnom ne plačem. Pogotovu ako se grupi pred barakom pridruži mladić sa najplavljim očima koje sam ikada videla. Želim toliko toga da mu kažem. Pogotovu kada iz čista mira baci kamen na nas. Majka mi kaže da ga se klonim, ali te oči…
Kada bih uspela da mu na trenutak usamim pogled, sigurna sam da bismo progledali

Posted in January 3, 2017by

Categories Priče

OBAVEŠTENJE

Na oglasnoj tabli ispred zgrade opštine osvanulo je obaveštenje:
“Dragi sugrađani, ostalo je tri dana do isteka roka za praznično prijavljivanje ovogodišnjih uzurpatora mira u našem malom gradu. Razmatraće se samo slučajevi sa uredno popunjenom dokumentacijom (prijava s navedenim razlogom podnošenja i potpisom dva svedoka). Iskoristite priliku da u najkraćem roku naš grad očistimo od remetilačkih faktora i u novu godinu uđemo spokojni.
Srdačno, vaš gradonačelnik.”
Apotekarka proverava da li je dobro popunila formular. Učiteljičine podatke prepisala je iz protokola na poslu. Bila je bolešljiva i Doktor joj je prepisivao razne tinkture koje je morala da smućka. Već tada je pala u iskušenje da stvar preuzme u svoje ruke, ali bi to bilo suviše očigledno. Vrebala je priliku, puštajući muža da veruje kako uspešno prikriva tragove. A znala je sve, još kada se dobrovoljno prijavio da besplatno okreči školu. Toliko preduzimljiv nije bio nikada. Potpise je lako prikupila. Cvećar i Bakalinka dugovali su joj uslugu. Pomogla im je da se oslobode majke mučiteljke i brata lenčuge.
Odlučnim korakom krenula je ka ulazu. Čim preda papir u pisarnicu, ostaje joj još samo da sačeka presudu i pripremi pečenje.

 

 

Posted in January 3, 2017by

Categories Priče

Tags: , , ,

PISMO DEDA MRAZU

Dragi Deda Mraze,

Znam da si korporacijski čovek, pa mi je malo teško da ti se otvorim. Strepim da ćeš ovo što ti budem napisao prodati kolegama iz marketinga koji će mi posle nuditi nešto što ni sam nisam znao da mi je potrebno. Želim žarko, nesrećan ako ne mogu da ga imam. Onda opet to još malo želim. Treperim, zaboravljam na sve ostalo. A ne volim da treperim bez dobrog razloga.

No, možda je sve ovo samo moje stalno oklevanje da se otvorim, ali to je tema za drugo pismo. Da se mi vratimo na uobičajni dril. Sada bih trebalo da kažem, da sam prethodne godine bio dobar. Evo šta mogu da ti ponudim: izaberi jednu od stvarnosti u kojoj sam sigurno bio primer samarićanina. Znam da možeš da iščeprkaš neku. Kada me tamo pronađeš reći ću ti isto što bih u bilo kojoj realnosti: „Hvala, ali ništa mi nije potrebno.“

Prošla godina bila mi je u znaku uvođenja raskošnog minimalizma u život. Posle krčenja slojeva zaštitnog đubreta, na svim nivoima, koje me je sprečavalo da dišem, tvoja vrsta poklanjanja malo mi je deplasirana. Uostalom, kakav je to poklon ako ti kažem šta hoću da dobijem. Pravi poklon je mnogo više od prikladnog gesta. On govori o povezanosti sa onima kojima ga poklanjamo i ne meri se cenom nego pažljivim osluškivanjem drugih. Mene zanima baš to osluškivanje. Sebe, drugih, bruja vremena. Stvaranje uspomena toliko upečatljivih da sprečavaju zaboravljanje u starosti. Putovanja, mogućnost da proživimo još jedan paralelan život, uvek lepši i bolji. Povezivanje sa drugima. Zajednice u kojim se osećaš prihvaćen. I iznad svega, sloboda. Da budeš sve i svoj.

Verujem da su ti tu moći ograničene. Ipak ti dolaziš iz potrošačkog miljea. Priznajem, simpatičan si, onako nasmejan, rumen, debeljuškast. Brine me malo kakav primer daješ mališanima u društvu koje se planetarno bori sa gojaznošću. I taj tvoj napitak nije neki, ali da si legenda, jesi. Sa psihološke strane gledišta problematično mi je to što samo daješ poklone, a ne primaš ih. To nije dobro, mora da postoji ravnoteža. Ne može se uživati na lovorikama davanja. Na korak si od kompleksa više vrednosti. No, o tome možemo po završetku praznika, sada su veselije teme na redu.

Zato ću ja da obrnem situaciju i pitam te: „Deda Mraze, šta želiš za Novu godinu?“

Posted in December 31, 2016by

Categories Priče

Tags: , , , , , ,

Usne

Kada me ljudi pitaju zbog čega su mi usne tako ispucale, zavisno od prilike, ponudim neki od tri uverljiva odgovora: vetar, grickanje, anemija. Naravno, ništa od toga nije pravi razlog. Ne mogu baš svakom da objašnjavam kako je već dugo moja gornja usna osuđena isključivo na društvo donje. Usamljene usne grčevito se drže zajedno. Često se iz dosade taru jedna o drugu. Kada im to dosadi i osuše se teraju siroti jezik da ih obliže. Blaženstvo, kao i inače u životu, kratkog je veka. Žal za drugim, baršunastijim, parom, sličnim, a ipak na poseban način drugačijim od njih, ubrzo ih ophrva pa se oklembese.

Tako oklembešeni stojimo na autobuskom stajalištu. Na telefonu proveravam udaljenost autobusa. Šest stanica su večnost. Kasnim već prvog dana na novom poslu. Da li su psiholozi u pravu kada kažu da ako negde ne stižemo na vreme to znači da u nama postoji otpor? Otpor kroz suptilno previđanje reda vožnje.

Na stanicu pristižu nezanimljivi ljudi. Vozeći pored nas taksisti usporavaju osokoljeni gužvom. Zaustavio bih prvi, ali u novčaniku imam samo dvesta pedeset dinara što je dovoljno da me preveze do prvog ugla. Zato mi je i potrebno plaćeno zanimanje. Više nije ni bitno kakvo, s godinama sam postao kameleon. I nije samo tu prevoz u igri, usne negoduju. Poludeće ako uskoro ne budu imale društvo. Samoća ih izjeda, poružnjuje.

Svesne su da me drže u šaci. Dobro poznaju srce. Ako im se ćefne mogu da ga nateraju da preskoči ili zaigra, a onda sam gotov.

Zato su se sada, kao znak upozorenja, slepile. Vadim Labelo iz džepa. Razmazujem ga poput ruža, debeo sloj, glave okrenute u stranu. Ne želim na sebi dokone poglede sugrađana, koji dok čekaju, osuđuju, uljuljkujući se u ispravnost sopstvenih svetonazora. Tako barem imaju utisak da rade nešto korisno. Iz ličnog iskustva dobro znam da je držanje za nepromenljive stavove sigurnost, a sigurnost je sve. Neka vam neko drugi bude pokusni kunić. Ja već uveliko kasnim i usne su mi na ivici pobune.

Stajem na ivicu trotoara i poput Indijanca pokušavam da uočim da li ide neki prevoz. Umesto njega, ubrzanim korakom, približava mi se devojka plave kose. Plavuša, ali bukvalno. Frizura  joj je kratka, obrijana sa strane, neodoljivo podseća na Džil iz stripova Enkija Bilala. Ona što plače plave suze. I zgodna je kao ona. Stripovski zgodna. Džil, doduše, ne nosi helanke tigrastog dezena, ali to sad nije ni bitno jer su usne protiv moje volje počele da cokću. U poslednjem trenutku sprečio sam ih da zazvižde, već su se bile zaokruglile. Opet su suve.

Plavuša je prošla i stala pored mene. Naterao sam usne da se razvuku u osmeh koji je po usiljenosti mogao da parira onom botoksiranom. Uzvratila mi je uljudnim smeškom.

Autobus je stao na stanicu. Izlazilo se i ulazilo, komešalo i guralo. Ostalo je još samo toliko mesta da još neko sitan uleti unutra pre nego što se vrata zatvore. Momak koji je stajao na stepeniku, ugledavši tigraste helanke napravio je mesta potisnuvši ostale saputnike.

Džil me je pogledala na trenutak. Vrata su se zatvorila.

„Zbog čega su ti usne tako ispucale?“ pitala me je.

Prvi put nisam znao šta odgovorim.

Posted in November 27, 2016by

Categories Priče

Tags: , , , , , , ,